Хронолошки однос односа човек–природа може се приказати кроз неколико периода.

Први период развоја човека и живота започиње употребом ватре и то је нови однос према животињском свету. Тада почиње интезивније освајање и коришћење свих ресурса на Земљи. Почиње и да се нарушава еколошка равнотежа. Два су ступња развоја на делу: сакупљачка привреда и прилагођавање потребама природе овдашњег човека. То је период развоја производних снага. Подела рада је омогућила развој замљорадње и сточарства, као и појаве универзалних оруђа (рало, секира). Све је ово омогућило даљи опстанак на једном простору, што је допринело да човек бира одређене биљке и животиње, што утиче да природа не остане иста као у првобитном облику, али и да укупна човекова активност утиче на поремећај природе.

Други период развоја друштва и односа човека и природе започео је нешто сложенијим развојем производних снага. Најпре, појава занатства, које је утицало на усавршавање оруђа за рад. Осваја се и природни простор и стварају услови за бољи живот. Присваја се и природа, много више него раније. То је видљиво на примеру крчења шума у Месопотамији, Малој Азији, Грчкој итд, ради добијања плодније земље. Негативне последице човекове делатности на природу су заокупиле софисте који су указивали на економске феномене и при томе разматрали еколошке проблеме, посебно су говорили о потребама прописа којима би се регулисала заштита шума. Робовски рад имао је велике последице на животну средину и екосистем у целини. Посебно имамо у виду грађење великих система за наводњавање и сл. Почели су да прилагођавају животну средину својим властитим потребама. Човек је у односу на природу постајао све моћнији и спремнији јер се природа почела да „открива“, али су били у већој могућности да користе њену благодет и њено богатство.

Трећи период развоја друштва и односа човека према природи бива фаталан за природу. Овај се период поклапа са средњим веком где се није много водило рачуна о човековој средини, па су самим тим изостала и теоријска промишљања иако је забележено нормативно регулисање еколошких елемената. Човек је постао централна личност свега постојећег, па и својих односа, а природа је по њима „дивља“, и треба је стално искоришћавати.

Четврти период развоја друштва и односа човека и природе јесте период настанка капитализма. Настаје експлоатација над природом и немилосрдно коришћење природних ресурса. Чешће нарушавање еколошке равнотеже је условила стална индустријализација и урбанизација. Појављивале су се еколошке кризе и ништа се, готово, није предузимало. Важило је гесло: Природа је неограничена и она је за то да задовољава све човекове потребе.

Пети период је период 20. века када су се тражили путеви за рентабилније коришћење природних сила и присвајања природе. Увелико нарушеној еколошкој равнотежи нису помогле ни расправе у економској науци. Донет је и један број правних прописа са циљем да се ублаже последице технике и индустрије на животну средину,

Шести период развоја друштва јесте период друге половине прошлог века када се организованије него икад кренуло ка изналажењу научних, техничких, технологијских, организационих и других мера како би се заштитио озонски омотач, како би се заштитила природа, екосистем, а еколошки проблеми свели бар на минималну меру. Социјална екологија у свему томе има значајно место. Задатак социјалне екологије је да проучава однос човека и животне средине, утицај животне средине на човека, али и утицај човека на своју животну средину са аспекта неговања и очувања (Перић, Костадиновић, 2003: 35–36).

ЛИТЕРАТУРА

1.      Andevski, M. i Kundačina, M. (2004): Ekološko obrazovanje. Užice, Učiteljski fakultet.

2.      Андевски, Милица (1996): Породична социјализација и развој породичне свести. Нови Сад, Педагошка стварност, 7–8, стр. 507–519.

3.      Андевски, Милица (1997): Увод у еколошко образовање. Нови Сад, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду.

4.      Андевски, М. (2002): Принципи одрживог развоја. Финансије, Београд, стр. 119–124.

5.      Andevski, M. (1999): Koncept održivog razvoja – nove orijentacije u programu ekološkog obrazovanja. Norma, 1–2, Sombor, str. 99–117.

6.      Andevski, M. (1999): Nove tendencije pedagogijeu odnosu ekologije i pedagogije. Pedagoška stvarnost, 9–10, Novi sad, str. 733–744.

7.      Андевски, М. и Кнежевић–Флорић, О. (2002): Образовање и одрживи развој. Савез педагошких друштава Војводине, Нови Сад, Виша школа за образовање васпитача, Вршац.

8.      Милић, Матовић и Буквић, Славица: Методика наставе природе и друштва, познавања друштва, познавања природе и биологије, Научна књига, Београд, 1994.

9.       Grupa američkih autora (1991): Kako spasiti planetu Zemlju. Beograd, Angel.

10.  Ђукановић, М. (1996): Животна средина и одрживи развој. Београд, Елит.

11.  Ekološka studija Užica (1993), Užice, Istraživački institut „Naučnoistraživački centar“,

12.  Žderić, M. i saradnici (1992): Mogući pravci razvoja obrazovanja i vaspitanja za zaštitu, obnovu i unapređivanje životne sredine. Novi Sad, Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

13.  Закон о заштити животне средине (1991), Службени гласник РС, од 6. новембра, бр. 66, Беград, стр. 2730–2743.

14.  Закон о основама заштите животне средине (1998), Службени лист СРЈ, 15. мај, бр. 24, Беград, стр. 11–13.

15.  Кораћ, Ж. (1978): Човек и град. Београд, Глас, Београд.

16.  Кундачина, М. (1998): Чиниоци еколошког васпитања и образовања ученика. Ужице, Учитељски факултет.

17.  Максимовић, И. (2000): Европско образовање на прагу новог столећа. Перспективе образовања, Петница.

18.  Матановић, М. (1989): Фактори развоја и формирања еколошке свести ученика основне школе. Настава и Васпитање, 3, Београд.

19.  Матовић, М., Буквић, С., Јовичић, Д. (1994): Заштита животне средине. Београд.

20.  Pantelić, M. i sar. (2001): Ekologija i zaštita životne sredine. Čačak, Univerzitet u Kragujevcu, Tehnički fakultet u Čačku.

21. Perić, M. i Kostadinović, A. (2003): Socijalna ekologija. Beograd, Filolološki fakultet.

22. Правилник о граничним вредностима, методама мерења емисије, критеријумима за успостављање мерних места и евиденцији података (1992), Службени гласник РС, од 8. августа, бр. 54, Беград, стр. 1896–1905.

23.  Prodanović, T. (1995): Socijalna ekologija. Užice, Učiteljski fakultet.