У објашњавању човекове средине у употреби су различити термини: „човекова средина“, „човекова околина“, „људска околина“, „природна средина“, „животни миље“, „амбијент“ итд. Због услова и утицаја у којима човек живи као природно биће, посебно имамо у виду „човекову средину“ и „човекову околину“.

Постоји више дефиниција околине. Али под околином се најчешће подразумева укупност утицаја и услова који су окружење човека. Она означава повезаност човека (посредно и непосредно) од чега човеков живот зависи као и његова делатност. Шире схватање човекове околине може подразумевати планету Земљу и њен танак животни омотач који се зове биосфера и космички простор који окружује Земљу (Радовановић, 1976: 40).

Како човек живи у природи и друштву, човекова околина се означава и као природна и као друштвена околина. Према Д. Ж. Марковићу „човекова средина се схвата и као део свеукупне природне средине која се формира појавом човека и његовим делатним односом према природној средини, па зато његовим развојем она поприма и различите облике у историји, који се у основи могу свсти на два основна облика. У првом облику човековом делатношћу природна средина је модификована, али њена основа (природна) својства су очувана, тј. Са еколошког становишта посматрано, природа није деградирана“.

Овај термин околине усвојила је Европска заједница, имајући на уму да је то скуп елемената који својом сложеношћу односа чине простор, живот и услове у којима човек живи какви и како се они доживљавају.

Термин „средина“ употребљава се често и налази се у Политичкој енциклопедији, БИГЗ, Београд, 1976. страна 1041. и означава „скуп природно датих околности у којима настаје и развија се неко биће (природна средина) или оквир у коме се нешто збива и у коме, за разлику од природне средине, првенствено суделују људи, њихова пракса, односи (друштвена средина) или оквир одређен професионалним саставом, културним нивоом и моралним стандардима људи (интелектуална, примитивна, искварена)“.

1. 1. 3. Шире и уже схватање човекове средине

У теорији постоји већи број схватања човекове средине. Има аутора који заиста широко дефинишу садржај и обим, као и оних који веома уско одређују човекову средину.

Широко дефинисање човекове средине се среће и код домаћих и код страних аутора. Тако Т. Бакотић наводи: „чини се да нема ствари ни у ‘физичком’, ‘материјалном’, нити у неком ‘друштвеном’, ‘духовном’ смислу која у тај појам не би улазила. Суочени смо са једним врло широким појмом, који практички обухвата све што је човеку познато: простор где станује, простор где се ради, подручје на којем се та места налазе, услове под којима живи тј. ради и проводи слободно време, породицу, друштво које га окружује, бриге које га море, проблеми о којима размишља, храну коју троши… Попис би могао бити бесконачан“.

Како наводи Т. Продановић, веома широко одређује животну средину и Вид Вуковић који каже да „Нису у питању само простори човековог живљења, већ и много шири круг односа, јер се ‘енвиронменталистички’ ваља односити према ремећењу равнотеже у области културе, уметности па чак и људске психе“.

Под појмом човекова средина совјетски аутор К. В. Ананичев наводи да она представља „све што је око нас, све оно са чиме смо директно или индиректно повезани, све са чиме је у вези наш живот и наша делатност, и све оно од чега та делатност зависи“.

Француски аутори такође веома широко дефинишу човекову средину. Тако, примера ради, П. Жорж каже да „целокупна средина са којом су суочени људски колективитети и са којом су доведени у дијалектичке односе, узајамне акције и реакције, који увлаче у у игру све елементе средине“.

Схватање човекове средине, како шире тако и уже, произилази из Стокхолмске декларације која је усвојена давне 1972. године на конференцији Уједињених нација у којој се каже да је човек истовремено и творац сопствене средине која му омогућује свестрани развој, стваралачки развој, морални и духовни развој, имајући у виду при томе природну и средину коју је заменио и прилагодио себи. Велики број аутора своди човекову средину на заштиту простора од загађивања. Тако Т. Продановић каже да „у одређивању појма човекове средине не може се остати на дефиницијама које на један уопштен начин утврђују обим и садржај појма. Ово стога што унапређивање и заштита човекове средине постаје толико актуелно да захтева и органозовано деловање на спречавању негативних људских акција. За такво друштвено деловање потребно је успостављање одређених норми понашања, што је од интереса за правну науку па, отуда, у одређивању човекове средине треба указати шта се под овим појмом подразумева са правног аспекта.

Човекова средина је предмет пажње и дефинисања свих законодаваца код којих је до изражаја дошла тежња за њеном правном заштитом. Закони појединих земаља дефинишу човекову средину, а у дефинисању учествују и поједине невладине организације. Ове дефиниције нису најпотпуније, али су интересантне и веома значајне.

ЛИТЕРАТУРА

1.      Andevski, M. i Kundačina, M. (2004): Ekološko obrazovanje. Užice, Učiteljski fakultet.

2.      Андевски, Милица (1996): Породична социјализација и развој породичне свести. Нови Сад, Педагошка стварност, 7–8, стр. 507–519.

3.      Андевски, Милица (1997): Увод у еколошко образовање. Нови Сад, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду.

4.      Андевски, М. (2002): Принципи одрживог развоја. Финансије, Београд, стр. 119–124.

5.      Andevski, M. (1999): Koncept održivog razvoja – nove orijentacije u programu ekološkog obrazovanja. Norma, 1–2, Sombor, str. 99–117.

6.      Andevski, M. (1999): Nove tendencije pedagogijeu odnosu ekologije i pedagogije. Pedagoška stvarnost, 9–10, Novi sad, str. 733–744.

7.      Андевски, М. и Кнежевић–Флорић, О. (2002): Образовање и одрживи развој. Савез педагошких друштава Војводине, Нови Сад, Виша школа за образовање васпитача, Вршац.

8.      Милић, Матовић и Буквић, Славица: Методика наставе природе и друштва, познавања друштва, познавања природе и биологије, Научна књига, Београд, 1994.

9.       Grupa američkih autora (1991): Kako spasiti planetu Zemlju. Beograd, Angel.

10.  Ђукановић, М. (1996): Животна средина и одрживи развој. Београд, Елит.

11.  Ekološka studija Užica (1993), Užice, Istraživački institut „Naučnoistraživački centar“,

12.  Žderić, M. i saradnici (1992): Mogući pravci razvoja obrazovanja i vaspitanja za zaštitu, obnovu i unapređivanje životne sredine. Novi Sad, Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

13.  Закон о заштити животне средине (1991), Службени гласник РС, од 6. новембра, бр. 66, Беград, стр. 2730–2743.

14.  Закон о основама заштите животне средине (1998), Службени лист СРЈ, 15. мај, бр. 24, Беград, стр. 11–13.

15.  Кораћ, Ж. (1978): Човек и град. Београд, Глас, Београд.

16.  Кундачина, М. (1998): Чиниоци еколошког васпитања и образовања ученика. Ужице, Учитељски факултет.

17.  Максимовић, И. (2000): Европско образовање на прагу новог столећа. Перспективе образовања, Петница.

18.  Матановић, М. (1989): Фактори развоја и формирања еколошке свести ученика основне школе. Настава и Васпитање, 3, Београд.

19.  Матовић, М., Буквић, С., Јовичић, Д. (1994): Заштита животне средине. Београд.

20.  Pantelić, M. i sar. (2001): Ekologija i zaštita životne sredine. Čačak, Univerzitet u Kragujevcu, Tehnički fakultet u Čačku.

21. Perić, M. i Kostadinović, A. (2003): Socijalna ekologija. Beograd, Filolološki fakultet.

22. Правилник о граничним вредностима, методама мерења емисије, критеријумима за успостављање мерних места и евиденцији података (1992), Службени гласник РС, од 8. августа, бр. 54, Беград, стр. 1896–1905.

23.  Prodanović, T. (1995): Socijalna ekologija. Užice, Učiteljski fakultet.