Атмосферски ваздух је смеша гасова. Ваздух без примеса у које спада и водена пара назива се сув ваздух. Стални састојци ваздуха су: азот (H 78,00%), кисеоник (О око 21,00%). аргон (Аr око 0,94%) и угљендиоксид (CО 0,03%). Ваздух је основни услов живота, зато што садржи кисеоник неопходан за дисање и угљендиоксид који омогућава процес фотосинтезе.

На загађивање (контаминација) ваздуха утичу две врсиц активности то су: природне у које се убрајају космичка, вулканска и терeстрална прашина, дим природних пожара, кристали морских соли, гасови из мочвара и антопогени који у атмосферу доспевају због разних људских активности (индустријске активности и саобраћајна средства). Nа повећање прекомерне количине угљендиоксида у атмосфери поред потрошње фосилних горива је и употреба и експлоатација моторних возила.

Аутомобил је највећи загађивач ваздуха који свакодневно удишемо. На планети је у употреби преко 500 миииона аутомобила чија је годишња продукт: внуст око 10.000 милијарди м³ издувних гасова.

Данас у целом свету расте број возила као и број пређених километара. Због свега тога, непрекидно расте и количина испуштених загађивача: угљеноводоника, нитроген-оксида, угљен-моноксида, олова, чађи и дима.

Угљеноводоник изазива фотохемијски смог у којем се гуше велики градови. Такав смог изазива тешкоће у дисању, нападе астме и срчане тешкоће. Моторна возила производе четвртину од укупно 550 хиљада тона угљено-водоника испуштених сваке године у Европи.

Олово је најопаснија од свих хемијских супстанци које производе аутомобили. Олово оштећује мозак и централни нервни систем, а посебно су угрожена деца чији је нервни систем још у развоју.

Нитроген-оксид. који се ствара током свих процеса сагоревања, изазива фотохемијски смог и киселе кише.

Заштита ваздуха постиже се ако се спречи емисија штетних супстанци у атмосферу Законом је регулисана максимално дозвољена количина штетних материја у атмосфери Тако, на пример, максимална доза сумпор-диоксида у ваздуху срне да износи 0,45–0,5 мг/м³, чађи 0,05–0,15, олова 0,0007 итд. Процењује се да 40,00% глобалног аерозагађења потиче из термо-енергетских и индивидуалних ложишта, док су 30,00% загађивачи индустрија и саобраћај. У Панчеву, Суботици, Нишу, Крушевцу, Бору и Косовској Митровици доминира индустријско загађивање. У Обилићу, Обреновцу и Лазаревцу главни извори загађивања су термоелектране, а у Београду и Новом Саду значајну улогу у загађењу има саобраћај.

Ради смањења обима загађивања животне средине постоји више мера заштите:

1.     Уградња додатних уређаја за смањивање емисија штетних супстанци из погона пређузећа (филтри).

2.     Смањивање извора загађивања при неповољним временским условима, па чак и обустављање производње док те околности трају.

3.     Повлачење из процеса производње сировина које превише загађују околину.

4.     Замена дотрајале опреме којом се превише загађује животна средина.

5.     Спровођење програма гасификације и смањење употребе фосилних горива.

6.     Обучавање радника ради обезбеђења предвиђених мера заштите животне средине.

7.     Стамбена насеља не градити близу подручја која су загађена чађу и димом и која прелазе дозвољену дозу загађености.

8.     У градовима засадити што више дрвећа, а нарочито оног које је отпорно према загађивачима ваздуха, као што су: багрем, бор, бела топола и др.

9.     Око градова заштитити екосистеме шума, а ако су они у деградивном стању треба их обновити.

У саобраћају користити безоловни бензин и подешавати рад мотора (карбуратори и свећице).

Предузеће које има изворе загађивања ваздуха дужно је да смањи емисију загађивања испод прописаних граничних вредности.

Предузеће које загађује ваздух дужно је да обезбеди мерење емисије гасова који се радом фабрике испушта у ваздух.

Стручне организације које врше мерење емисије морају да имају стручни кадар, опрему и простор. Општине, односно гра,д објављују податке о стању квалитета ваздуха преко средстава информисања или на други начин.

За спас планете Земље 13. новембра 1977. године, усвојена је Конвенција прекограничног загађивања ваздуха на великим удаљеностима. Загађен ваздух не познаје границе и помешан са разним супстанцама (угљен-диоксид, сумпорна и азотна једињења) може доспети и на еколошки најчистије просторе Екумене. СЦГ чекају велика загађења ваздуха, не само од домаће индустрије већ и она загађења која пристижу из суседних земаља. За наше највеће загађиваче ваздуха, термоенергетска постројења, нафтну, хемијску и петрохемијску индустрију, црну и обојену металургију, предвиђен је увоз савремених технологија које би поред еколошких ефеката имале и економске користи. Наше су обавезе да до 2020. године смањимо емисију сумпора за 30,00% и треба да уложимо 3,6 милиона долара у нове технологије, а за смањење емисије азотних оксида према Протоколу ове конвенције око 225 милиона долара. Исто тако за опоравак индустрије и животне средине СЦГ мора да уложи 90,00% својих средстава, а око 10,00% може да очекује од донације и других међународних извора.

Загађеност и деградираност земљишта проблем је о коме човечанство мора да води рачуна, јер је земљиште ограничен природни ресурс. Оно је извор енергије, бројних минерала и микроелемената неопходних за настанак, развој и одржавање свих живих бића и комплетне биоценозе на Земљи.

Са развојем цивилизације земљиште се драстично смањује и деградира. Оно је угрожено:

– претварањем површина у неприродно и непродуктивно земљиште;

– обрадом и претварањем земљишта у пољопривредне површине;

– експлоатацијом минералног и рудног богатства;

– изградњом градова, индустријских објеката и друге инфраструктуре;

– депоновањем отпадног и другог штетног материјала.

Један, од најтежих облика деградације земљишта јесте ерозија, нарочито у планинским и брдским подручјима. Вода и ветар располажу знатном кинетичком енергијом при чему са собом носе и честице земље; и тако еродира земљиште. Узроци ерозије су разни при чему су најважнији:

– сеча шуме и уништавање друге вегетације;

– неправилан третман биљног покривача и неконфиролисана испаша;

– запуштеност и неправилна обрада земљишта.

Због тога, бујице и ветар односе велике количине плодног тла. Ерозиони процеси доводе до потпуног осиромашења и губијења плодности земљишта. На тај начин је деградирано више од половине површина свих ораница на свету.(1,6 до2 мил км²).

Само у периоду 1950–19801 у Србијии је изгубљено 6.200 ха плодне површине а у Црној Гори око-600 ха, што је веома озбиљан проблем који се мора решити.

Површинском експлоатацијом рудног и минералног богатства земљиште се такође сувише експлоатише и уништава. То се дешава приликом истраживања, изградње инфраструктуре, експлоатације у примарној производњи, депонијом извађене руде, стварањем јаловишта приликом транспортовања итд. Тако, на пример, површинска експлоатација угија највише утиче на оштећење земљишта до његовог нестанка у маси јаловишта. Та јаловишта често заузимају велике површине плодног земљишта. На пример, Термоелектрана „Никола Тесла“ у Обреновцу током године депонује око четири милиона тона пепела. Та количина пепела може да прекрије површину од 60 хектара земљишта слојем висине седам метара.

Хеимизација земљишта је велика опасност по биолошку стабилност и квалитет земљишта. Она је углавном изазвана људским активностима, међу које убрајамо:

– употребу вештачког ђубрива,

– примену заштитних хемијских средстава у пољопривреди,

– индустријску производњу (отпаци црне металургије опасних материја.

При експлоатацији угља са површинских копова на деградираним површинама уз техничке и финансијске могућности може се земљишту омогућити нова намена. Пре него што се изврши вађење угља плодно земљиште треба посебно депоновати. Након вађења угља вратити јаловину а преко ње плодни земљишни слој.

Депоније пепела и шљаке искористити за узгајање ратарских култура, крмног биља и листопадног дрвећа.

Отпатке градског смећа одлагати, у тзв. санитарна поља. То су ровови у којима.се у току дана одлаже смеће, након чега се прекривају земљом висине до три метра. Тај начин одлагања смећа спречава развој глодара и нема непријатног мириса.

Када се ради а заштити земљишта, Закон о заштити животне средине Републике Србије члан 28 каже: Забрањена је непрописна употреба минералних и органских ђубрива и средстава за заштиту биља, као и бацање, испуштање и одлагање чврстих и течних опасних и штетних материја на земљиште, односно њихово закопавање изван уређених депонија.

Члан 29. каже: Ко деградира земљиште коришћењем минералних сировина, одлагањем отпадака, јаловине, пепела и шљаке и другом активношћу, дужан је да то земљиште рекултивише.

Значај воде за људе, за сав живи свет, за екосистеме, за планету као целину је многострук и незаменљив почев од тога да је вода услов живота, извор хране, енергије, минерала и др.

Потребе за већим количинама воде расту из дана у дан због тога што се повећава број становништва, развија индустрија и пољопривреда.

Према пореклу, воде се сврставају у три групе: површинске (реке, језера, мора, потоци, баре, океани); подземне (изворишта која се налазе испод површине земље) које се повремено допуњавају атмосферским падавинама и површинским водама; атмосферске (роса, киша, снег, град).

Загађивање површинских вода највише долази због повећања урбаних насеља, ширења индустрије, енергетских и пољопривредних објеката. Значајни загађивачи су и разне депоније, нарочито у урбаним срединама.

С обзиром на изузетан значај воде а и велике могућности њеног загађивања предузимају се законске мере и активности да би се што више заштитила. Тако, на пример, у Србији имамо Закон о водама и друге подзаконске акте, као што су Уредба о класификацији вода, Уредба о категоризацији водних токова, Правилник о хигијенској исправности воде за пиће итд. Тим законима и правилницима прописује се: зоне заштите, класификација и категоризација квалитета (бонитета) вода; предузимање санационих мера за заштиту вода.

У истом Закону чл. 23 стоји: Забрањено је испуштање у подземне и површинске воде отпадних вода које садрже опасне и штетне материје. Закон обавезује Владу Републике Србије да обезбеди систематско испитивање квалитета воде која се налази у водотоцима, језерима и акумулацијама. Изворишта водоснабдевања становништва и термалних и минералних вода су заштићена и могу се користити под условима утврђеним законом.

Како се све вода штеди

– Из отворене славине истекне много више воде него што мислите: 11,5–119 литара воде оде у сливник сваког минута.

– Није невероватно да потрошите 40–60 литара воде ако је славина отворена док перете зубе.

– На прање судова са отвореном славином у прошеку оде 120 литара воде.

– Ако се бријете а славина је отворена потрошите око 40–80 литара воде сваки пут.

– Ако перете аутомобил цревом код куће, деси се да потрошите и до 600 литара воде.

Једноставне ствари које можете да урадите:

– Прање зуба. Ако само поквасите и исперете четкицу потрошите само два литра воде. Уштеда до 35 литара воде сваки пут кад перете зубе.

– Бријање. Ако напуните лавабо потрошите сармо 4 литра воде. Уштеда воде до 55 литара за свако бријање.

– Прање судова – ручно. Ако напуните судоперу потрошићете око 29 литара воде. Уштеда: 100 литара водте сваки пут кад перете судове.

– Прање аутомобила. Ако перете у перионици са самопослуживањем
потрошићете 20–40 литара. Ако користите канту и суадер потрошжћете 60 литара. Уштеда у оба случајат преко 400 литара воде (Група аутора, Како спасти земљу).

Заштита шума као изузетног природног богаства уређена је републичким законодавством. Заштита шума усмерена је на спречавање појава сушења шума, шумских пожара и заштиту и очување шума.

Заштиту шума врше државни органи, власници и корисници шума. Ови субјекти предузимају мере и активности за проширење површина под шумама и мере за рационално управљање шумама. Предвиђено је организовање чуварске, противпожарне, осматрачке службе и службе за праћење сушења шума. Иначе заштита шума у свету добија на значају. Због улоге шума које има у заштити екосистема и биосфере у целини. Ради заштите и унапређивања шумских екосистема, шумама се газдује тако да се обезбеђује њихова заштита, одржавање и обнављање, очување генетског фонда, побољшање структуре и остваривање приоритетних функција шума.

Приоритетне шуме су:

1. Шуме које заштићују земљиште од ерозије,

2.     Шуме које непосредно заштићују изворишта водоснабдевања, врела и термоминерална и минерална изворишта и, бање,

3.     Шуме које заштићују објекте (водене акумулације, железничке пруге, путеве) и насеља,

4.     Шуме које чине пољозаштитне појасеве.

Биодиверзитет и биолошки ресурси поред шумских екосистема посебно су значајни за стабилност климе, режим и квалитет вода, заштиту земљишта и др, односно за интегралну заштиту животне средине. Неконтролисано коришћење биодиверзитета код нас и у свету довео је до смањења биодиверзитета и биолошких ресурса. У Закону о заштити животне средине Републике Србије предвиђене су мере за заштиту флоре и фауне.

Милионима година на нашој планети владала је релативна тишина, човек је живео у окружењу природних звукова као што су: грмљавина, звиждук ветра, рика животиња. Око 3500. године пре нове ере пронађен је точак, који је унео немир у људска станишта. Затим су приспели бучни млинови, радионице каменог оруђа, па ковачнице метала. Иако је бука обележје данашње цивилизације, разорно дејство звука уочено је још у прадавним временима. Познато је из Библије да су јерихонске трубе разориле тада веома утврђен град, 7.000 година стар Јерихон. У старом Риму Јулије Цезар (100–44. пре н.е.) објавио је царски закон којим се забрањује саобраћај кочијама ноћу. Немачки филозоф Артур Шопенхауер, 1851. године пише са осудом о „скандалозној и пакленој буци“ коју ствара прасак бича у рукама кочијаша на немачким улицама. Крајем XИX века чувени лекар Роберт Кох (1843–1910), увиђајући штетно дејство буке на здравље, визионарски је поручио: „Доћи ће дан када ће бука постати један од великих непријатеља човека, тако да ћемо се борити са њом као некада против куге и колере“.

Под буком се подразумева сваки звук непожељног и непријатног тона јачине и времена испољавања који се својом јачином издваја од осталих. Као посебна врста енергетског отпада она постаје све значајнији резидуал људске делатности. Бука, шум и вибрације су редован и нужан пратилац како индустријске тако и градске средине.

Последице индустријске буке су опадање продуктивности рада и пораста повреда на раду. Утицај буке је нарочито изражен у предузећима тешке индустрије (машиноградња, грађевинарство). Утврђено је на пример, да после пет година рада при буци од 90 децибела (dB) продуктивност рада опада и до 20,00%.

Јединица за мерењe интензитета буке је фон или децибел.

Дозвољена граница буке за људски организам су до 65 децибела. Међутим, бука преко 130 децибела представља границу издржљивости, или тзв. праг бола. Ево како се креће јачина буке:

– шум лишћа на поветарцу јачине је 10 dB,

– шапутање у мирној просторији и листање књиге 10–20 dB,

– нормалан разговор 30–40 dB,

– гласни разговор 40–50 dB,

– усисивач 70 dB,

– звук трамваја, густ саобраћај 80 dB,

– бука аутомобила 80–90 dB,

– рок музике (јака) 110 dB,

– полетање млазног авиона 120–130 dB.

Бука јачине од 40–50 dB изазива психичке сметње, бука од 150 dB изазива механичке повреде слушног апарата, а бука преко 170 dB – смрт. Дејство буке изазива код радника и становништва физиолошко-психолошке промене као што су: хипертензија, неурозе, оштећење слуха. Комунална (градска) бука омета спавање и одмор становништва. Оптимални ниво буке у спаваћој соби за добро спавање и одмор износи око 30 dB. Лимит градске буке усвојен за европске земље и САД је 45 dB. Утицаји буке на крвни систем манифестују са појавом болова у пределу срца, праменом ритма срчаног рада

Све то има одраза на појаву несанице, висок кивни притисак као и друге поремећаје у организму.

Еколошке мере заштите од буке обухватају, захтевају измену просторног распореда са .циљем да се ублаже ефекти буке, тако нпр, у насељима проблем се може ресити измештањем саобраћајница или смањење густине саобраћаја, затим коришћењем подземних саобраћајница. Бука се може смањити и појасом високог растиња.

Постоје три стадијума дејства буке на људски организам:

I стадијум – адаптација. Организам може да се врати у стање које је настало пре замора буком.

II <