Досадашња еколошка искуства намећу захтеве за нужним поштовањем природних закона, с обзиром на то да се укупне негативне последице људске делатности испољавају угрожавањем сопствене егзистенције на Земљи. Угроженост животне средине није резултат само пренасељености, урбанизације и индустријализације у неким њеним деловима, већ се првенствено јавља због непоштовања еколошких законитости , нестручне и неконтролисане употребе хемијских средстава у пољопривреди и заштити биљног света. Због јавашлука и непознвања ове проблематике дошло је до многих грешака у развоју пољопривреде отровних, експлозивних, и запаљивих материја , што је велика опасност посебно за градове, у миру и у рату.

Контаминација и деградација животне средине намећу бројне проблеме у припреми друштва за одбрану, тако да су све акције усмерене ка оздрављењу животне средине изузетно интересантне за стратегију одбране земље у миру и у рату. Њима се бави екологија.

Екологија је наука о међузависности свих живих бића и физичке средине. Предмет проучавања екологије су појединачне биљне и животињске врсте, као и њихове популације и животне заједнице у целини. Корен израза екологија потиче од грчке речи oikos, што значи кућа, дом, станиште. Други део назива израза потиче од речи logos, што значи знање, учење, наука. Као самостална наука екологија је веома млада, мада еколошки научни приступ у размишљању о човековом положају у природи постоји од давнина, с обзиром на то да је код човека одувек постојала тежња да се брани, штити и очува себе, живи свет и здрав животни простор око себе.

Поједина еколошка начела могу се наћи у делима писаца старог Рима, као што су песник Виргилије и филозоф Лукреције. Многа начела о заштити човекове средине налазе се у неким наукама других древних цивилизација, посебно оних у Кини и у земљама арапског света. Међутим, стварним оснивачем екологије сматра се Дарвин, као творац учења о органској еволуцији.

Екологија је настала из потребе биолошких наука као биолошка дисциплина каоја изучава односе организама и средине и открива законитости које владају на том подручју активности природе. Али, како су еколошке несреће трајна и све већа потенцијална опасност за безбедно живљење, опстанак људског рода и целокупни живи свет на Земљи, екологија као наука у сталној је узрочно-последичној вези са одбрамбено-заштитном организацијом и функцијом државе.

Екологија превазилази оквире биолошке научне дисциплине и обухвата проблематику многих других природних и друштвених наука. Данас можемо говорити о следећим гранама екологије:

1. аутоекологија, 2. синекологија, 3. екологија човека, 4. социјална екологија, 5. екологија културе, 6. екологија загађених средина, 7. екологија радијација, 8. екологија урбаних средина, 9. фитоекологија, 10. зооекологија, 11. демекологија, 12. ендекологија.

Следи да је екологија мултидисциплинарна наука, а велики број стручњака који се бави екологијом су биолози, лекари, инжењери, физичари, хемичари, правници, економисти, социолози, психолози, пегагози, географи, геолози, антрополози и др. Ово указује на сложеност односа у једној животној средини (Мудричић, 1996: 10).

Психологија се већ доста времена бави испитивањем односа између човека и физичке средине у којој живи. Тако се постепено, али сасвим изразито, конституише једно посебно подручје психологије – Еколошка психологија, или Психологија средине.

Неоспорно је да је однос између човека и физичке средине веома сложен, динамичан и противуречан. Због тога разматрање потреба и могућности психологије да учествује у проучавању тог односа може да буде целисходно само ако полази од онога што је у самом том општем односу најочигледније и најнеоспорније. То је човекова тежња да мења и себи прилагођава своју средину, при чему се често заборавља колико је та појава уобичајена у живом свету. Наиме, сви живи организми учествују у процесу размене материје с природом која их окружује. И човек учествује у том односу и мењајући природу ради свог опстанка, мења и самога себе. То је тако битно за одржавање живота. Што је живи организам неразвијенији, примитивнији, тим је размена материје једноставнија. Међутим, уколико је живи организам сложенији, утолико је и размена сложенија у сваком погледу – хемијски, биолошки итд. Али, и у једном и у другом случају , у односу живих организама и физичке средине у којој они живе, неопходна је одређена мера динамичке равнотеже. Чим се наруши равнотежа, то почиње озбиљно да угрожава живе организме, или чак да прети њиховом опстанку. Управо због тога, због очигледног нарушавања динамичке равнотеже између човека и физичке средине у којој он живи, почело је снажно интересовање науке за човеков однос према физичкој средини.

У том погледу већ данас сама империја свакодневног живота показује да су бурне промене које човек изазива у физичкој средини тако велике и судбоносне, а да их људи тако мали и слабо контролишу, да то све снажније утиче на човеково понашање. Негативне последице су разноврсне али су већ данас тако очигледне, да све већи круг постаје забринутији за опстанак у пренасељеном свету, оптерећеном веома сложеним и тешким економским и друштвеним проблемима. Због тога велико број истакнутих научника упозорава да је последњи тренутакда се свестрано испита утицај човека на средину и обратно, и да свако закашњење може да буде судбоносно. Истаживач – појединци, установе, удружења па и обични грађани, све се више ангажују у том погледу. Покренуте су друштвене и политичке акције да би се правним нормама и санкцијама зауставио процес нарушавања равнотеже између човека и околине у којој живи. Настаје нова литература која се бави овим проблемом на разне начине, почевши од озбиљних студија, до хуманистичких апела и пропаганде.

Типичан израз те акције је, на пример, књига Џозефа Сакса Одбрана екологије из 1975. године. Она је тако снажно деловала да је претежно под њеним утицајем учињен покушај да се донесе закон у једној од држава САД, којим би се оштрим санкцијама спречило загађивање човекове средине. Нарочито је озбиљност проблема у томе што се човечанство заноси вером у свој неограничени напредак, али тек одскора постаје свесно да не може да мења природу, тј. да подређује и присваја природне силе за соје сврхе, а да игнорише негативне последице које тиме изазива, реметећи еколошку равнотежу и угрожавајући тиме совј сопствени опстанак.

Кристофер Александар у делу Град као механизам за одржавање људских односа анализирајући функцију међуљудских односа, који су један од основних услова људског опстанка, као и последица које савремени градови изазивају у животу и понашању човека, аутор је дошао до закључка да постоји такозвани „синдром аутономије повлачења“ који се испољава у порасту индивидуализма и у рушењеу односа у примарним групама.

Значи, еколошка психологија се јавља као израз потребе за проучавањем човекових психичких делатости у процесу мењања физичке средине. Не искључује се ни проучавање психичких особина човекове делатности у неурбаној физичкој средини.

ЛИТЕРАТУРА

1.      Andevski, M. i Kundačina, M. (2004): Ekološko obrazovanje. Užice, Učiteljski fakultet.

2.      Андевски, Милица (1996): Породична социјализација и развој породичне свести. Нови Сад, Педагошка стварност, 7–8, стр. 507–519.

3.      Андевски, Милица (1997): Увод у еколошко образовање. Нови Сад, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду.

4.      Андевски, М. (2002): Принципи одрживог развоја. Финансије, Београд, стр. 119–124.

5.      Andevski, M. (1999): Koncept održivog razvoja – nove orijentacije u programu ekološkog obrazovanja. Norma, 1–2, Sombor, str. 99–117.

6.      Andevski, M. (1999): Nove tendencije pedagogijeu odnosu ekologije i pedagogije. Pedagoška stvarnost, 9–10, Novi sad, str. 733–744.

7.      Андевски, М. и Кнежевић–Флорић, О. (2002): Образовање и одрживи развој. Савез педагошких друштава Војводине, Нови Сад, Виша школа за образовање васпитача, Вршац.

8.      Милић, Матовић и Буквић, Славица: Методика наставе природе и друштва, познавања друштва, познавања природе и биологије, Научна књига, Београд, 1994.

9.       Grupa američkih autora (1991): Kako spasiti planetu Zemlju. Beograd, Angel.

10.  Ђукановић, М. (1996): Животна средина и одрживи развој. Београд, Елит.

11.  Ekološka studija Užica (1993), Užice, Istraživački institut „Naučnoistraživački centar“,

12.  Žderić, M. i saradnici (1992): Mogući pravci razvoja obrazovanja i vaspitanja za zaštitu, obnovu i unapređivanje životne sredine. Novi Sad, Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

13.  Закон о заштити животне средине (1991), Службени гласник РС, од 6. новембра, бр. 66, Беград, стр. 2730–2743.

14.  Закон о основама заштите животне средине (1998), Службени лист СРЈ, 15. мај, бр. 24, Беград, стр. 11–13.

15.  Кораћ, Ж. (1978): Човек и град. Београд, Глас, Београд.

16.  Кундачина, М. (1998): Чиниоци еколошког васпитања и образовања ученика. Ужице, Учитељски факултет.

17.  Максимовић, И. (2000): Европско образовање на прагу новог столећа. Перспективе образовања, Петница.

18.  Матановић, М. (1989): Фактори развоја и формирања еколошке свести ученика основне школе. Настава и Васпитање, 3, Београд.

19.  Матовић, М., Буквић, С., Јовичић, Д. (1994): Заштита животне средине. Београд.

20.  Pantelić, M. i sar. (2001): Ekologija i zaštita životne sredine. Čačak, Univerzitet u Kragujevcu, Tehnički fakultet u Čačku.

21. Perić, M. i Kostadinović, A. (2003): Socijalna ekologija. Beograd, Filolološki fakultet.

22. Правилник о граничним вредностима, методама мерења емисије, критеријумима за успостављање мерних места и евиденцији података (1992), Службени гласник РС, од 8. августа, бр. 54, Беград, стр. 1896–1905.

23.  Prodanović, T. (1995): Socijalna ekologija. Užice, Učiteljski fakultet.