Животну средину чине недељива целина различитих елемената који чине услове за одвијање живота на Земљи. Сви ти елементи су повезани у јединствен еколошки систем као највиши ниво складне организованости и функционалности. Организован и усклађен еколошки систем пружа могућности за живот људи и осталих живих бића. Нарушавањем тог система, изражено у поремећају равнотеже, доводи до нарушавања животне средине. То нарушавање је последица бројних промена у окружењу у коме се одвија живот, као што су: општи економски и привредни развој, индустријализација, урбанизација савременог света и др.

Животна средина је природни оквир у коме сва жива бића живе и делују, која су повезана узајамним утицајима. То значи, да под појмом „животна средина“ подразумева простор (околина) у коме жива бића у сталним мећусобним односима и утицајима проводе свој живот, и сама средина која утиче на живот живих бића, као што и они утичу на њу. Свако живо биће је зависно од своје средине и околине и нераскидиво је повезано са целокупном неживом и живом природом која га окружује (Ђукановић, 1991: 55–70).

Наш научник Синиша Станковић о Животној средини каже: „Животна средина је природни оквир у коме сва жива бића живе и делују многоструко повезана узајамним утицајима“. Према Закону о заштити животне средине Репубике Србије: „Животна средина су природне и радом створене вредности и укупан простор у коме човек живи и у коме су смештена насеља, добра у општој употреби, индустријски и други објекти.

Природне вредности животне средине су добра која је човек створио (градитељска добра намењена становању, културним, образовним, социјалним, религијским и другим потребама човека и потребама заштите и уређивања природних богатстава и културна добра)“.

Животна срдина постаје научна стварност, тема због које се треба узбуђивати, објекат великог страха, диверзија и спекулација. Полазећи од изворног смисла овог термина, намеће се схватање да је животна средина истовремено средина и систем односа. Опстанак и одржавање једне врсте зависни су од равнотеже између процеса разарања и процеса обнављања своје средине. Животна средина је тај скуп устаљених познатих чинилаца и равнотеже конкурентних снага које условљавају живот једне биолошке групе која и сама подразумева симбиозе и паразитозе, саставни део те равнотеже. Животна средина група људи или људског друштва, само је један посебан случај – истина, изузетно комплексан, због многоструких вољних и невољних човекових поступака у општем еколошком приступу.

Израз „животна средина“ користе архитекти и урбанисти да би означили зону додира између насељеног подручја природне и параприродне околине. По среди је један естетски појам који ипак подразумева и известан физиолошки и психолошки учинак на индивидуу, у крајњем случају и патолошки учинак. Томе треба додати еколошки смисао речи, примењујући га на посебне услове људске судбине. Он добија социолошке елементе када у појам „животна средина“ унесемо скуп људи, међу којима се налази појединац, економске и технолошке елементе, ако се узму у обзир ниво снадбевености, понуде средстава за материјалне потрошње, производње, материјалних оквира егзистенције, средстава за транспорт, рад, саобраћај. Из тога проистиче мешање појмова „животна средина“ и „цивилизација“.

Све већи број пројектованог, техничког, вештачког оквира – који се све јефтиније производи – олакшава прихватање представе о наметнутој средини, којом влада техника у служби економије. А како је привидно лакше додтеривати супер структуре него успоставити структуре, жалбе на средину почињу олако да се изричу. Јавно мњење је позвано да разобличује своју животну средину; од њега се час захтева да учествује у њеном обликовању, час да се из тога изузме. Све постаје „животна средина“ – ружноћа, смог, бука, али такође и психолошка стања која из тога могу да проистекну, као што су умор или болест (посебно психосоматска обољења). Из тога треба побећи, а побећи из тога значи ући у један нови потрошачки систем – потрошачки систем одмора на селу и планини, потрошњу „хлорофила“, потрошњу боја (и потцењивање старих кућа). Човек треба да постане свестан свих опасности и ко су његови браниоци по томе што знају да издвоје битне проблеме. И тако ће се снаге усмерити против најозбиљнијих насртаја на безбедност животне средине. Јунаци ће изумети средства борбе против напада на животну средину. Из тога ће можда произаћи повећање друштвених дажбина, повећање цена извесних производа, али је сигурно да ће средства која се улажу у нове подухвате омогућити заштиту. Животна средина постаје трговинска роба. Оздрављење, улепшање оквира живота, постају предмет нове приозводње и извор нових профита. Када се данас говори о животној средини, не мисли се само на активну и пријемчиву средину, већ и на учинке извесних облика цивилизације на ту средину. Животна средина постала је срамна болест индустријских и технолошких цивилизација.

Тема је деликатна, покаткад неодређена, и увек изазовна. Она ће бити разматрана аналитички, преко елемената који се испитују у њиховом постојању и кроз њихове односе са разним облицима загађивања који се могу приписати специфичном дејству разних врста радова и мењања средине. Захваљујући томе, нагомилаће се списи у фасциклама са узнемирујућим заглављима – комплекс патогених деловања, ендемије, загађења, контаминација, уништавање корисних врста, извора хране, исцрпљење неопходних средстава. Може се разликовати објективан и субјективан вид животне средине. Објективно, животна средина је веома сложен систем односа, врло осетљив на измену макар и једног од њених чинилаца, што изазива ланчане реакције. Она се већином дефинише као равнотежа између великог бројаа група снага, које допуњују једна другу. Слика је већ сувише упрошћена јер су равнотеже које се успостављају у природи, а још више у једној природи, која у већој или мањој мери носи жиг многоструког уплитања човека, веома крхке, нестабилне равнотеже. Довољно је неки метеоролошки инцидент, неки неразуман људски поступак, да се промени нека од тих равнотежа које су одржавали клецави подупирачи. У најбољем случају, после извесног времена успоставиће се нека друга равнотежа на рушевинама претходне. Тај процес може се разјаснити на основу појма прага толеранције. Све док напад на природну или успостављену равнотежу не постане толико снажан да се односи снага модификују, природна комбинација, једноставно измењена деловањем човека, чува одрећени вид стабилности у том смислу што је ритам његовог трајања другачији од ритма живота људи и друштва. Али, ако је она већ изнад почетних услова који су је изнедрили, она је заиста у стању преживелости. Од тог тренутка, и најмањи инцидент може да изазове њено бесповратно разарање, пошто је пређен највиши праг очувања равнотеже чинилаца. Најубедљивији доказ за то је удруженост климатских чинилаца у биогеографији. По среди су живе комбинације међу врстама које узајамно штите једна другу без симбиозе у правом смислу речи. Првобитно, оне проистичу из спољних услова који им одговарају: тла, температуре, атмосферске влажности, количина падавина итд. – услова који граде систем: динамика тла посебно зависи од климатских чинилаца. Може се десити да се вегетација прилагођава условима који су делимично нестали и тада се говори о дисклимату, који је један облик нестабилне равнотеже.

Није тешко тај образац применити на судбину људске врсте у оној мери у којој човек својим поступцима несвесно, али са застрашујућом снагом, нарушава свој сопствени климат, и ризикује да доведе себе у ситуацију самоуништења, из које нема повратка.

Али, људској врсти је својствено управо то да је способна да схвати механизме који доводе у питање њено одржање, и ту почиње да делује други вид животне средине, који је у ствари свест о њој. Истина, ту свест отупљују две спонтане психолошке реакције: поверење у стваралачку способност технике, за коју се сматра да је способна да исправи било какву недаћу, иако јој се може приписати, због проналажења нових средстава за неутралисање тих недаћа, ако не одмах, а оно мање-више дугом временском року – неосетљивост у односу на озбиљност извесних претњи, која је последица равнодушности рођене из учесталости несрећних случајева. Цивилизован човек живи срођен са опасностима од радиоактивности, рака или својих сопствених механичких творевина, као што становник великих тропских шума живи у опасности од ендемија, паразитоза и уједа змија или убода отровних инсеката. Он инстиктивно стиче идеју о извесној равнотежи, иако ваља платити тешку откупнину за период равнотеже, који не може бити варљивији.

И овде се уплиће појам прага. Опасност се појављује када учесталост и озбиљност несрећних случајева достигну извесни обим и ритам. А тада за спокојством уследи паника. Не треба се због тога чудити што су и земље која поседује највећа техничка средства помоћу којих може, вољно или невољно, да доведе у питање равнотежу на којој почива безбедност врсте, допрли први позиви на узбуну у вези са опасностима које прете животној средини. Две примарне реакције су се спонтано манифестовале: једна од њих је родила нову митологију живота на селу. Град, који је некада у Европи оптуживан као стециште свеколике моралне покварености у односу на свету чистоту села, постоје у главама многих Американаца, нездрава средина. Најбољи пример за то је пренасељеност Лос Анђелеса где сирене објављују прелазак прага толеранције атмосферског загађења, а становништво се позива да ограничи сваку активност која појачава дисање. Таква средина бесповратно нарушава здравље становниптва које општи развој технике и система присиљава да ту живи у све већем броју. Људи покушавају да од тога побегну што је могуће чешће, периодичним масовним миграцијама, седмичним или сезонским, или одлазећи да живе десетине километара одатле у лажним селима – што је мит о повратку природи. Друга реакција је неповерење према свему што окружује и условљава свакодневни живот, страх од намирница или пића за које се сумња да садрже било какве клице, страх од зараза, нагризања од стране агенаса, који су се увукли у животну средину, воду, ваздух. Једна од непосредних последица таквог става је брижност са којом се „прочишћава“ свака средина у којој треба да борави било који Американац, чак и ако у њој борави да би водио рат, и употреба само прочишћених и проверених производа. Тим двема реакцијама може се додати трећа: страх да не дође до недостатка онога што се сматра битним – средства која обезбеђују егзистенцију, намирница као извора сировина и енергија. Све у свему, мрачна стрепња од кризе новог типа која би довела у питање цивилизацију, па чак и одржавање врсте је нека врста апокалипсе.

Људи од науке, сваки у својој области, постављају дијагнозу пораста, развоја регресивних или деструктивних снага уопштено названим непрецизним термином „загађеност“, која све више и више добија карактер сталне и свуда присутне претње. Узнемирености биолога, хемичара, физичара, лекара придружује се узнемиреност економиста и представника јавних служби, позваних да процене трошкове операција које треба да очувају природу и да заштите свакидашње услове живота становништва. У САД се процењује да загађеност атмосфере стаје државу 280 милијарди долара. У Великој Британији 16 милијарди, а загађеност атмосфере је само један од елемената који се директно могу запазити. Ако се од појма непосредне цене пређе на појам шире друштвене цене и на укупну цену, бруто приход сваке нације, а нарочито индустријских земаља, бива подвргнут озбиљном одбитку у виду смањења зарада и корективних трошкова. И сама држава је плен контрадикција, да потпомаже експерименте и поздравља коришћење опасних производа због свог престижа или у ратне сврхе, и да предузима против мере, не би ли избегла катастрофу која би довела у опасност живот нације и читавог људског рода.

Стода не треба да нас изненађује што су истовремено, због степена који су достигли и због немоћи привидно најмоћнијих држава да разреше своје контрадикције, међународне организације узеле на себе одговорност крсташког рата. Септембра 1968. године била је сазвана међународна конференција на тему „Научне основе рационалног коришћења и очувања биосфере“, у оквиру UNESC-a уз помоћ ФАО Светске здравствене организације и под покровитељством Уједињених нација. Шестог децембра 1968. године Генерална скупштина Уједињених нација, на предлог Шведске, одлучила је да сазове међународну конференцију на тему „Човек и његова средина: основица бољег живота“, за 1972. годину. Познато је да је деградација човекове животне средине изазвала расправе на научним скуповима пре више од пола века:

– 1913. Берн, Прва међународна конференција о заштити животне средине;

– 1923. Париз, Први међународни конгрес о заштити флоре и фауне;

– 1923. Лондон, скупштина сазвана ради прирпремања конвенције о заштити флоре и фауне;

– 1948. Фонтенебло, Оснивачки конгрес Међународне уније за заштиту природе који је сазвала француска влада у сардњи са UNESC-ом, са циљем да се сачува целина живог света и природна околина човека;

– 1948. Лејк Саксес, Међународна техничка конференција у вези са заштитом природе који је сазвао UNESC-о и Међународна унија за заштиту природе;

– 1955. Стварање програма проучавања тропске влажне зоне;

– 1958. Атина, конгрес за очување природе и њених богатстава, наставак Генералне скупштине Међународне уније за заштиту природе;

– 1965. Оснивање консултативног комитета за природне изворе у сарадњи са ФАО и Светском здравственом организацијом;

– 1967. Париз, 4–13. септембра, Међународна конференција експерата о научним основама рационалног коришћења и очувања природних извора;

– 1968. Њујорк, одлука да се 1972. године одржи Конференција о човеку и његовој средини;

– 1970. Стразбур, „Европска година заштите природе“;

– 1971. Стварање министарстава за заштиту животне средине;

– 1972. Конференција Уједињених нација о животној средини, Стокхолм, 5–7. јуни;

– 1976. Ванкувер, јули, Конференција Уједињених нација о станишу и насеобинама човека.

Започела је светска кампања против претњи које су се надвиле над будућности човечанства. Али не би требало преценити њене могућности. Све док се маса угроженог становништва, као и финансијски магнати, чији подухвати у будућности могу изазвати опасности које собом носи рушење равнотежа на којима почивају њихове спекулације, не осете угроженим најозбиљнија и најалармантнија истраживања остаће само академски радови. Полазна тачка за било какво проучавање животне средине јесте приказивање механизма екологије, екосистема, тј. тренутне равнотеже разних снага суочене са сукобом динамике средине и динамике групе које живе у тој средини.

Свако живо биће и свака заједница живих бића, трпе утицај средине у којој се налазе и утичу на ту средуну, мењајући је у дужем или краћем периоду, непрекидно или на махове. Средина је данас само изузетно примарна природна средина, тј. „девичанска“ природна средина. Једноставно измењена, не претворивши се у мало хуманизоване пределе (секундарна средина), она је замењена, у земљама старе цивилизације средином створеном човековом акцијом, која је синтеза сталног деловања природних чинилаца и ефеката који произилазе из уплитања организованих и замишљених у складу са потребама и техничким достигнућима која су људи замислили у прошлости (сеоски пејсаж, градско наследство…), или у садшњости (савремено уређивање предела или градова). Удео човековог деловања на обликовање и усмеравање нових процеса динамике животне средине назива се антрополошком акцијом (Кораћ, 1971: 15–19).

Елементи животне средине

Атмосфера, хидросфера, литосфера, биљни, животињски свет и микроорганизми чине нераскидиву целину међузависних елемената која се зове животна средина.

Атмосфера Земље је ваздушни омотач чија се маса процењује на око 56 000 гигатона. Први слој атмосфере од 5,5 Км висине има више од половине, а до 30 км око 98,00% масе ваздуха.Горња ганица атмосфере се губи у космосу. Гасови који чине саставне компоненте ваздуха су добро измешани, посебно у тропосфери (испод 8 км висине од Земље). Најважнији су азот (78%) и кисеоник (21%), а затим аргон (0,94%), угљен диоксид (0,03%). Водена пара која је изузетно значајна за падавине, присутна је у променљивим количинама од 0,20 до 2,60% у приземном слоју атмосфере.

Током дугог живота на Земљи дошло је и до промене у саставу атмосфере. За стварање атмосфере у којој се подржава живот „заслужни“ су првенствено сунце и фамилија тзв. „гасова стаклене баште“, који обезбеђују повољну температуру ваздуха на површини Земље, као услова за повољан живот и развој живих бића на Земљи.

У последње време промене на земљи су убрзане, становништво је нарасло преко пет пута у односу на 1800. годину, када је на Земљи било милијарду људи. Дошло је до снажне индустријализације, урбанизације и невиђеног антропогеног притиска на природну средину. У периоду од 1900–1986. године светски бруто  производ порастао је са око 600 на 13000 милијарди долара, тј. готово 22 пута, уз дванаеструко повећање потрошње фосилних горива.

Атмосфера, за коју је човек везан пупчаном врпцом, загађена је искључиво његовом активношћу. Демографска експозиција становништва доводи до повећања коришћења свих ресурса који се налазе у природи, првенствено фосилних горива (угаљ, нафта, природни гас) чијим се сагоревањем у атмосферу избацује угљен-доксид. Највећи загађивачи атмосфере су термоелектране, индустрија грађевинског материјала, постројења хемијске индустрије, рафинерије нафте, саобраћај и стотине хиљада димњака у поседу домаћинстава која се греју на угаљ. Највећи загађивач у граду је аутомобил за који се може рећи да је хемијска фабрика на точковима. Само у оквиру једног дана вожње путнички аутомобил избаци у ваздух око килограм штетних гасова. Крчењем шума смањује се апсорпција угљеника и повећава количина угљен-диоксида у атмосфери, али се тако повећава емисија метана из земље и пољопривредних активности. Сматра се да са Земље годишње нестане до 100 000 хектара шума. Шуме Амазоније су за последњих 50 година посечена за 1/5. На тај начин, увелико је смањена производња кисеоника који је неопходан за одржавање живота на Земљи.

Људска цивилизација технологију заснива на коришћењу великих количина фосилних горива и других минералних и природних сировина. Сагоревањем фосилних горива стварају се отпадне материје које се емитују у атмосферу (угљен-диоксид), загађују је, и помешане са другим материјама поново падају на земљу и тако загађују ваздух, воду, земљу и вегетацију. На тај начин се онемогућава репродукција биљног покривача неопходног за исхрану живог света и обнову кисеоника на планети. Све то утиче на одржавање живог света у целини. Процењује се да се годину дана потроши више фосилних горива него што је природним путем стварано за милион година.

У индустријски развијеним земљама уништавање животне средине неупоредиво је јаче изражено. У њима се троши преко 2/3 светске производње сировина, мада у њима живи мање од 1/3 светског становништва. Само САД учествује са више од 39,00% необновљених природних ресурса уз утрошак сировина по броју становника који је шест пута већи од светског просека.

У уемљину атмосферу  годишње се избаце велике количине олова и азотних оксида, више од 200 милиона тона угљен-моноксида а више од 50 милиона тона разних угљен-водоника, око 146 милиона тона сумпор диоксида, 53 милиона тона оксида азота; за последњих 50 година концентрација угљене киселине у атмосфери порасла је отпрлике 10–12%. У атмосферу годишње доспе око 20 милиона тона чврстих честица.

Осим тога што загађени ваздух делује негативно  на људско здравље, његове последице су далекосежне и на природне циклусе и на природне вредности. Оне се манифестују на различите начине, али су највеће код промене климе на планети, што у повратној спрези значи промене у целокупном живом свету. Последице тих промена су киселе кише, ефекат стаклене баште, поремећен хидролошки циклус и смањење озонског слоја.

Хидросферу чини водени омотач земље. Хидросфера представља укупну количину воде на Земљи и у атмосфери. Највећи део водене масе, 97,39%налази се у океанима и морима, а 0,01% на поларним леденим површинама Артика и Антартика. Прекомерно загревање Земље довело би до отапања леда и подизања нивоа светских мора.