Jedna stara izreka kaže: „Srbi moraju da imaju Boga i kralja; Boga da psuju, kralja da ubiju“. Od tih davnih vremena do danas, malo se šta suštinski promenilo. Menja se samo forma, oblik ispoljavanja tog idolopoklonstva.

Josip Broz – Tito je izuzetno dobro poznavao ovu osobinu srpskog naroda. Idealizovao je svoju ličnost i lik do nivoa božanstva. Narod se morao izjašnjavati da li je za Tita ili Kralja, kasnije da li je za Tita ili za Dražu, 1948. godine, za vreme rezolucije info biroa, narod se izjašnjavao između Tita i Staljina…

Na neki način se to prenelo i na današnje vreme. Srbi, poštujući poznatu opasku – tri Srbina, pet partija – su (ili su bili) za Slobu, Šešelja, Vuka, Koštunicu…a ne za partiju. Najveći broj članova neke političke partije (stranke) uopšte i ne poznaju njen politički program, ali odlično znaju šta je rekao njihov idol. Bilo bi zanimljivo izvršiti istraživanje, odnosno testiranje, koliko članovi stranke poznaju njen program. Rezultati bi bili katastrofalni i poražavajući.

Ovnovi predvodnici, omiljeni u Srbiji, bili su i inspiracija pojedinih umetnika. Bez obzira na svoje rogove (na koje su veoma ponosni) i privilegiju priplodnog grla, na kraju bivaju žrtvovani. Međutim, u Srbiji nema toliko prigoda za žrtvovanje koliko se predvodnika pojavljuje.