БАЈИНА БАШТА

Бајина Башта је град у западној Србији, на десној обали реке Дрине, испод планине Таре и седиште истоимене општине у Западној Србији. Налази се на 43.57' северне географске ширине и 19.33' истоцне географске дужине. Општина има по попису 2002. год 29.049 а у самом граду живи 9.525. Површина општине је 670 км². Насеље је настало на надморској висини од 257 метара, а клима је умерено континентална. Некада преиферни и полузатворени регион временом је постао значајан центар шумарства, електропривреде и туризма Србије.

Бајина Башта је повезана асфалтним путевима преко превоја Кадињача (880 м) са Ужицем у дужини од 40 км, који је средиште Златиборског округа, преко превоја Дебело брдо (1090 м) са Ваљевом у дужино од 66 км, и даље са Београдом који је удаљен 170 км од Бајине Баште. Долином Дрине Бајина Башта је повезана са Љубовијом, Лозницом и Шапцом.

За потребе развоја туризма, али и за потребе спортских активности и такмичења у Бајиној Башти је изграђени су бројни спортски објекти: градски стадион са тартан стазом, халаза за спортове који се обављају у оваквом простору и игралишта за мале спортове на отвореном.

Најстарији део чаршије Бајине Баште који је сачуван до данас потиче са краја XIX века. Најлепше грађевине ипак из међуратног периода. Трговци, предузетници и кафеџије подижу зграде за становање и пословне просторе. Када се томе додају јавне, културне и здравствене грађевине добија се слика добија се слика највећег дела и данашњег градског језгра.

Мало је у овој нашој земљи таквих места на којима су и Бог и природа народу, на тако мало простора, подарили толико лепоте и толико рајских украса као што је то случај са варошицом Бајина Башта и са простором око овог града. Мало је на овим просторима и таквих складних, вешто укомпонованих урбаних целина као што је сам град Бајина Башта који је некако сав утонуо у зеленило у питомој долини поред Дрине, па остаје нејасно како је толико кућа, зграда, ниских солитера, широких улица могло да никне на том простору, а да он ипак мало изгуби од оног исконског, природног…

И кад се све то сагледа, не зна се је ли лепши сам град, или је лепша Дрина што тече испод града, или дринска језера, или предивна планина Тара са националним парком и у свету јединственом Панчићевом омориком, коју је чувени биолог открио 1875. године, на стрмим падинама клисуре Бијелог Рзава...

Бајина Башта је постала и град познатих атлетских митинга, рели такмичења, светског првенства у лову на младицу. Историја и судбина одредили су недавно овом граду да после много деценија постане поново погранични град, али ко зна, можда је то и добро, можда су једна од врата која Србију воде ка Европи управо у Бајиној Башти.

повратак на врх

Историја Бајине Баште

Бајина Башта је насељена непрекидно последњих 7000 година. Најстарије досада познато насеље потиче из периода Старчевачке културе раног неолита. Насеље је у науци познато као Кременило и налази се у данашњој Вишесави удаљено 2.5 км од самога центра Бајине Баште. Становници су се бавили претежно земљорадњом о чему сведоче орнаменти пронађени на грнчарији али и сточарством. Ископавања током 60-тих година XX века показала су континуитет насеља кроз читав нелоит све до самог прелаза у метално доба.

Из енелоита, односно прелазног доба од неолита ка металном добу, потиче насеље Јовин брег чија грначарија нам открива комуникацијске везе овог насеља са становницима Паноније.

Део археолошких налаза из Кременила и Јовиног брега данас је изложено у ходнику ОШ „Рајак Павићевић“ у Бајиној Башти.

Илири су боравили на овим просторима и о томе говоре налази бакарне секире из Зарожја и бронзаних бодежа из Црвице, накит,оружје и градине у Обајгори и Пилици. Не могу се прецизно локализовати поједина илирска племена, али се са великом вероватноћом може тврдити да су Аутаријати насељавали средњи ток реке Дрине од Бајине Баште до бачеваца, а по њима је и сама Тара добила име. Постоји и претпоставка да је Тара добила име по келтском светилишту Тару. Ни за прву ни за другу претпоставку нема поузданијих података осим фонетичке сличности са данашњим именом планине.

Келти се у Западној Србији појављују у IV веку пре н.е. и утичу на промену етничке структуре, али до данас нису утврђени трагови културе млађег гвозденог доба.

Овај простор се у римском периоду налазио у склопу провинције Илирије,а касније у склопу Далмације. Иако на маргинама главних дешавања у царству овај простор је имао римске путеве који су повезивали саобраћајни чвор Пожегу са Домавијом (Сребреница). На многим локалитетима су пронађени остаци из римског периода: надгробни споменици, жртвеници, остаци грађевина... Камен од римских споменика често је коришћен од стране становника као грађевински материјал тако да су многи бесповратно уништени. Данас се у парку поред градског шеталишта могу видети два римска жртвеника посвећена богу Јупитеру од којих је један пронађен 1939. год. у Скеланима (Сребреница) и део стуба храма посвећеног богу Јупитеру који је пронађен на локалитету Црквине.

У средњем веку овај простор се налазио на периферији Рашке државе на самој граници са Босном. Због тога не постоје непосредни историјски подаци везани за овај простор. Од материјалних остатака постоје неколико рушевина средњевековних утврђења. То су Солотник у селу Солотуши, Ђурићи у Обајгори, у Вишесави и на Рогачичиком вису. Ове „градове“ др Стеван Игњић сврстава у предфеудални период, а за Солотник је везана традиција која га везује за другу четвртину XV века јер он се назива још и Кулина проклете Јерине (жене деспота Ђурђа Бранковића).

Овај крај остао је у саставу српске средњевековне државе током читавог средњег века. После абдикације 1282. год. краљ Драгутин је задржао крајеве око Дрине. У време феудалне анархије после смрти цара Душана ужичким крајевима једно време је владао Никола Алтомановић. После коридинасног напада на Алтомановића од стране кнеза Лазара и боснског бана Твртка предео данашње Бајине Баште припало је кнезу Лазару.

Године 1999. у Бајиној Башти почела су ископавања локалитета Црквине, која су открила налазиште средњевековног храма са некрополама у непосредној околини. Захваљујући налазима унутар гробова локалитет је датиран у период XIII-XV века, а постоје и спорадични налази античког порекла. Најзначајнији је налаз средњевековног накита који је по квалитету израде близак накиту који су носиле српске средњевековне властелинке.

После Османског освајања српске деспотовине рачански крај улази у састав Соколске нахије која је нешто касније 1480. прикључена Зворничком санџаку. На овој територији становништво је добрим делом имало влашки статус, а најпознатији су били кнежеви Бакићи.

Историју овог краја у XVII, али и читаве Србије, обележио је манастир Рача који је постао културно средиште од прворазредног значаја. Развој манастира пресекла је Велика сеоба Срба под Арсеније III 1690. год. а манастир је опустео јер су се монаси са бројним становништвем овог краја иселили у Аустрију.

После успешног рата 1716-18.Аустрија је добила скоро читаву северну Србију и од ње формирал тзв.Краљевину Србију. Рачански крај као и Ужице нису ушли у њу, током Кочине крајине 1788-91.Соколска крајине била ослобођена у потпуности од стране српских устаника и српског добровољачког одреда-фрајкора из Аустрије. Свиштовским миром 1791.Аустрија напушта ратоборну политку против Турске. Са краја XVIIИ века у Бајиној Башти је сачувана изузетно занимљива црква брвнара у селу Дуб.

Црква брвнара у Дубу

У припремама за устанак у рачанском крају посебно су се истицали Јаков Ненадовић, прота Матија Ненадовић и Хаџи Мелентије Стефановић, обновитељ и архимандрит манастира Раче. Потоњи као војвода Соколске нахије предводио је рачанску војску при опсади Ужица 1805. год. Због заслуга у борбама са Турцима, на споменику који му је подигнут на стогодишњицу смрти 1924. год, представљен је са мачом у десној руци и крстом у левој. Тек после пада ужичког града 1807. год.фронт на Дрини је стабилизован, а рачанска војска је могла да се посвети најважнијем задатку спречавању упада босанских Турака. Град Соко, средиште Соколске нахије, није током устанка могао бити освојен, али је држан под сталном блокадом. Рачани су 1813. год.учествовали у борби на Засавици, али те исте 1813.устанак је угушен што су становници рачанског краја осетили по страховитом пустошењу од стране Турака који су у време устанка морали да пребегну у суседну Босну и сада се враћају и свете се. Овом приликом долази и до трећег пустошења манастира Раче. У Другом српском устанку Рачани су учествовали активно, а борци су се борили у биткама на Дубљу и Љубићу.

Смиривање ситуације после 1815. год. није у рачанском крају дуго потрајао, јер се већ почетком 30-тих XIX повећан број инцидената између српског и муслиманског становништва (убијање стоке, крађе, штете на усевима...). Исељавање Муслимана било је предвиђено хатишерифима којима је успостављена српска аутономија у Београдском пашалуку, али се са спровођењем овог дела одуговлачило. Мање је позната чињеница да је кнез Милош још 1831. год. покушавао преко проте Матије Ненадовића да убеду Пљесковчане да мирним путем иселе се у Босну.

повратак на врх

Туризам у Бајиној Башти

Туристичка понуда у Бајиној башти је разноврсна и богата. Овај град у подножју прелепе планине, на обали Дрине, у овом смислу је непресушна инспирација.

Перуцац

Перућац је туристичко насеље на десној обали реке Дрине и удаљено од Бајине Баште 13 км. Најпознатије је по ХЕ Бајина Башта односно по језеру које је направљено зарад ове хидроелектране.

ХЕ Бајина Башта

У Перућцу на локалитету „Мраморје“ постоји средњевековно гробље које је испуњено надгробним споменицима-стећцима. Најстарији потичу из XИВ и XВ века, а има их различитих по величини и начину обраде, од кречњачких саркофага дужине 2 м а ширине и висине 1м до положених надгробних плоча.

Стећак

Испитивања 50-тих XX утврђено је да је од некада забечежених 200 сада је сачувано свега 93 споменика. Само неколико примерака је украшено клесањем (мач, штит, круг и полумесец). Због свога значаја локалите Мраморје је 1968. год. заштићен као споменик културе од изузетног значаја за Србију. Слични стећци постоје и у селу Растиштима.

Сезона купања траје два месеца (јул и август).На језеру је изграђена плажа на сплавовима, која је привезана за обалу и може се по потреби померати ка већим дубинама. Велико уживање пружа вожња бродом по језеру. Некада су била два брода у Перућцу са по 60 места, која су саобраћала кањоном Дрине од Вишеграда до Перућца. Данас је поново актуелна вожња бродом до водне границе са Републиком Српском.

Поред ресторана који се налази на реци Врело постоји И истоимени ауто – камп.

Хотел „Врело“

 Хотел „Језеро“ у Перућцу, на самој обали језера, са рестораном, банкет салом, бунгаловима, са плазом и бифеом, поред дивног погледа на језеро омогућава пецање и вожњу по језеру. Хотел је реновиран 2005. год. од стране ЕПС-а у чијем власништву се налази.

 У насељу Перућац, десетак километара од Бајине Баште, тече вероватно најкраћа река у свету. Дуга је равно 365 метара, па многи кажу да је река Врело, бистра као око, дуга – годину дана.

Река Врело - ушће

Ова река која се после краћег тока и предивног водопада улива у Дрину, има све што имају и оне много веће светске реке - велики, моћни извор из кога куља беличаста вода, један рибњак на десној обали, воденицу на левој, једну леву притоку у виду бистрог поточића, насеље на левој обали, два моста…

Хидроакумулација Перућац је добијена преграђивањем Дрине бетонском браном дужине 461 м и висине 90 м са акумулацијом од 340 хм³ воде. Тако је цео ток Дрине у једном делу, кроз цео Национални парк, престао да буде ток и постао језеро дуго 52 км (до моста код Вишеграда из XВИ века-кога је Иво Андрић описао у свом чувеном роману).

Хе Бајина Башта – бетонска брана

Површина језера је 12.4 км2 и дубине досежу до 70 м а инсталисана снага ХЕ је 368 МW и представља највећи хидроенергетски објекат на реци Дрини. Кањонски део условио је узане делове језера и до 50 м. Брана је започета 1957, а завршена 1967. године.

повратак на врх

Заовине                   

Заовине се налазе у Западној Србији, и административно припада територији општине Бајина Башта. Представља шумовито подручје брдско-планинског карактера које обухвата насеље Заовине са 28 засеока, језеро Заовине и кањон Белог Рзава „Склопови“.

Заовине – пејзаж

Налази се у јужном делу планине Таре у просторној предеоној целини познатој као „Равна Тара“. У геоморфолошком смислу представља природну спону планине Таре са Златиборским масивом и Мокрогорском котлином. Минимална надморска висина 784 м, док је максимална надморска висина 1.412 м (врх Милошевац). Обухвата површину од 5.593,61 ха.

Језеро Заовине

Поред величанствене природе и прелепих језера ипостоји у долини реке Бели Рзав на локалитету Луке и атрактивни споменик природе, геоморфололошка атракција – Равна стена или Град. На овој равној стени у средњем веку се налазило средњевековно утврђење, а нешто касније и уточиште легендарног Костреш харамбаше.

Равни град

Постоје само два улаза и то на југозападној страни кроз пећину и на северној страни који је исклесан у стени. На Граду се гнезди сиви соко природна реткост Балкана и расте ретка врста жуте перунике. Овај остатак из времена Панонског мора веома је вредна туристичка атракција и из разлога што се налази у близини заовљанских језера и места где је пронађена Панчићева оморика.

Изградњом бране Лазићи, на реци Бели рзав формирано је језеро које се звездасто разлива у најнижим деловима села Заовине. Брана је висока 130м а највећа дубина језера је 80 м. При максималном нивоу ово језеро на 892 метара надморске висине и са 150 хм³ воде, пружа изванредан визуелни ефекат. Исталисана снага оове РХЕ је 614 МW (Подаци преузети са www.bbasta.com).

Карактеристична вредност подручја Заовина огледа се у хармоничној повезаности човека и природе која се овде запажа. Овдашње културно-историјско наслеђе прави је одраз судбине нашег народа, и нашло је свој израз у споменицима и легендама који изражавају сву бајковитост овог краја.

У посети Заовинама, препуручују да не смемо пропустити следеће:

Заовине су чувене као место на којем је откривен живи фосил биљног света, Панчићева оморика.. У засеоку Ђурићи 1875. године чувени ботаничар Јосиф Панчић открива нову „фелу“, ендемореликтну врсту четинара којој даје назив Панчићева оморика (Пицеа оморика). Заовине су једино станиште Панчићеве оморике на серпентиниту, а на локалитету Кик – Склопови налази се њено класично налазиште лоцус цлассицус

Геоморфолошка атракција у долини реке Бели Рзав, на Лукама: Град, са остацима средњовековног утврђења, за коју је везана легенда о племићу и његовој неверној жени;

Место Црквине у подножју Града и остаци средњовековне цркве базилике.

Излетнички видиковци (Змајевац, Бела Вода и Гавран);

Део културне баштине овог краја су и објекти народног градитељства, као материјално сведочанство народне неимарске вештине: старовлашка брвнара и помоћни објекти окућнице; објекти који су сезонски служили за смештај чобана – бачије;

На овим просторима вековну традицију има сточарство – месо, млеко, сир, кајмак, који се ту производе, представљају најквалитетније намернице које можемо наћи на домаћем тржишту;

У акумулацијама евидентирано је 14 врста риба, представника 6 фамилија: поточна пастрмка, калифорнијска пастрмка, скобаљ, клен, мрена и др. Постоји и неколико значајних природних плодишта од којих се издвајају Змајевачки и Поповића поток, као и на делу Белог Рзава, низводно од акумулације „Спајићи“.

На Заовинама је забележено око 50 одсто флоре целе планине Таре, односно око 15 одсто флоре Србије. На овом подручју до сада је утврђено присуство око 600 биљних врста.

Од укупног броја забележених врста, 55 биљних врста се налази на прелиминарној Црвеној листи флоре Србије.

Међу 330 међународно значајних биљака које живе у СЦГ, 25 врста се могу наћи на подручју Заовина;

На простору Заовина налази се 15 биљних врста које су заштићене као природне реткости као напр. рунолист, а ту се налазе и субендемити николићева кандилка, Панчићева пољска млечика, и представници фамилије Орцхидацеае који су предложени да буду уврштени на листу Уредбе о заштити природних реткости;

Регистровано је 14 врста које су заштићене ЦИТЕС конвенцијом, која спречава прекомерну експлоатацију примерака дивље флоре и фауне међународном трговином;

На језеру се налази и велики рибњак пастрмке у власништву Националног парка „Тара“.

Заовине су идеално место за спортове на води, пецање, оријентацију, исхрану у природи...

Изградњом репетитора цео крај је покривен мобилном мрежом 064.

повратак на врх

Црква брвнара у Дубу и храм Христовог Вазнесења

Црква брвнара у Дубу тешко се може уврстити у раскошне споменике, већ пре свега у оне са етнолошким значајем. Она је у периодима када је манастир Рача била у рушевинама прузимала улогу духовног средишта овог краја. Црква брвнара у Дубу налази се у истоименом селу на путу Рогачица – Ужице 15 км далеко од Ужица и само 1 км од нове зидане цркве у центру села.

Храм Христовог Вазнесења био је метох манастира Раче до 1885. год. када је постала самостална црква и добила своју парохију. Према расположивим изворима храм је саграђен крајем XVIII и то вероватно 1792. год., обновљена је 1828. год. Проблем преставља писање Јоакима Вујића у Путештествију по Србији из 1826. год., јер је и он ту помиње иако се обнова по свим осталим изворима десила две године касније. Из 1832. год. Постоји извештај нахијских старешина кнезу Милошу о свим новосаграђеним храмовима. По том извештају храм је настао 1972. год., а у устанку вероватно није знатније страдао, па је то био храм који је Вујић помињао у своме путопису. Ова Црква представља вероватно најлепше остварење осаћанских неимара. По површини припада у ред највећих дрвених цркава, а 1989. год. на изложби поводом годишњице Косовске битке „Мање познате иконе југозападне Србије“ било је изложено неколико икона из цркве у Дубу.

Цркве су давно прерасле двој духовни значај и постали су центри културе и национални стожер српског народа. Овакве цркве одиграле су посебно значајну улогу у очувању српског националног идентита на Косову после укидања Пећке патријаршије 1766. год. Око Цркава су се дешавали важни догађаји и доношене су важне одлуке. Дрвене цркве су грађене далеко од очију Турака, а често ни мештани суседних села нису знали за њихово постојање. Оне су се лако могле преместити и због тога су у народној традицији остале упамћење као летеће цркве. Средњевековни путописци говоре и о дворовима срских краљева и валстеле начињеним од дрвета.

Осаћански неимари саградили су велики број дрвених цркава почетком XIX века, а до данас је сачувано њих 40 за које се верује да су је градили Осаћани. Градитељиј овог храма нису се потписали и тако су остали непознати до данас. Цркве брвнаре из друге п&