"Није сиромашан ко мало има

него ко много жели."

Народна пословица

Ако бар један човек у "белом свету" који је поникао у Оровици прочита ове редове и погледа овај рад, мој труд неће бити узалудан. Можда сам много тога радио узалуд, али никада ништа нисам радио тек тако.

Пре не тако много година, куће у Доњој Оровици су биле препуне. Задовољство, песма, смех, одјекивали су кроз прозоре који су небо делили на четири дела, како рече песник. Живело се у задругама, радило. Горштачки живот није био лак. Као да је јуче било, видим стадо оваца које као каква лавина јури низ пут. Нисам заборавио ни магарицу Мару којом су доносили пошту, нити младиће који су преварени од неког шерета питали моју покојну бабу Виду где је кућа девојке удаваче истог имена (а друге "девојке" Маре није било). Нисам заборавио ни пашњаке нити воћњаке који полако зарастају. Млади су отишли трагајући за бољим животом. Једном отишли више се нису враћали. Полако, куће су постајале све празније. Не ретко, како би ко од старих отишао на пут без повратка, за њима је гашено и домаћинство. Мало по мало и гробља су опустела. Многи Оровичани се сахрањују негде у другим крајевима земље и света. Надам се да ће бар неко од њих схватити да својих корена треба да се сети пре него што оде у пензију (јер људи обично тек тад имају жељу да се врате), да ће посећивати своје село и показати својој деци одакле су поникли.

Не знам зашто, али сам поносан што ме пут уназад доводи ту где су некада давно Валетићи, који су из Херцеговине дошли у рудник Осате као рудари, тражећи бољи живот дошли овде и од њих су постали Спасојевићи. Одавде је и мој отац Ненад отишао као тринаестогодишњак. Сада знам одакле ми оволика енергија за рад, јер ко поникне овде на било ком другом тлу ће лако успети. Тешко је попети се на врхове ових планина, али поглед који се са љих пружа је нешто што се мора доживети. Човек осети потребу да рашири крила и полети.

Зато, загледајте се у своје срце.

Завирите тамо где се никад не завири – и видећете.

povratak