Народ три а збуковачка села: Оровице, Леовића и Торника решио је да подигне цркву, с обзиром да је најближа била удаљена три сата хода или двадесетак километара. Имајући у виду своје могућности, одлучили су да Богомољу сачине од дрвета.

Да би намеру спровели у дело, преко својих кметова упутили су: "Славноме начелничеству окружја Подринскога покорно прошеније." У тој молби или "прошенију" кметови су изнели жељу народа да у Оровици изгради храм. "Желећи ова три села у согласију Црквиште налазиће се у селу Оровици која је за Карађорђева времена у брвнима сирјеч од дрвета ограђена била и паденија Карађорђева турци је разоре и попале, које оно место један престолни камен означава којој се народ сабира четири пута у години. Зато жеља је наша исто црквиште у онакво битије опет подићи и обновити, поради које јапију довлачимо и мајсторе оправљамо између себе поредом одредисмо само очекивамо решеније." Даље они наводе да се црквиште налази између поменутих села, што није сасвим тачно. Ово "прошеније" написано је 3/15. августа 1839. године, а потписала су три кмета: Павле Теовиловић за Оровицу, Баса Јовановић за Леовић и Сима Јанић за Торник.

Из ове молбе може се закључити да су сељани и пре одобрења почели са довлачењем  грађе и одређивањем мајстора који би те радове извели, али признају да не смеју почети послове пре одобрења. Занимљиво је да не спомињу да ће црква бити смештена у Шанцу из Карађорђевог устанка, познатијем као шанац Господар Јакова Ненадовића. Вероватно је за њих значај цркве превазилазио не велико устаничко утврђење, што ја сасвим у складу са схватањима њиховог доба. Сумњива је и њихова тврдња да је на истом месту постојала црква у време устанка. Своју сумњу темељим на сазнању да у сачуваним историјским изворима из карађорђевог доба нигде нема помена о постојању храма у оровичком шанцу. А да је постојао, о томе би бар неки сведок оставио вест. Тешко је поверовати да је у овом шанцу постојала црква када о њој не говори ни Прота Матеја Ненеадовић, свештеник, војвода и команданат овог дела дринског бојишта, који је не једном службено боравио у оровичком шанцу.

Тројица потписаних кметова потицали су из најугледнијих и најснажнијих породица. Није без значаја на кратко размотрити шта је данас осртало од тих породица на старим огњиштима. Према мојим сазнањима Теовиловића и данас има у Оровици и сада се презивају Теофиловић. Јовановића има у Леовићу, али су малобројни, а од некада снажне и бројне задруге Јанића у Торнику је остало само две куће и то сједињене. Они се данас презивају Јањић.

У овом "прошенију" кметови прецизно наводе да су мајсторе одредили између себе, што нам доказује да је у то време у овом крају било врсних мајстора који су створили и оставили нам у аманет овај прелепи ансамбл дрводељства који спада у сам врх ремек дела ове врсте у Србији, па и шире. Имена тих неимара за које се приповеда да су пре почетка радова постили четрдесет дана и са дрветом умели да разговарају пре обраде, остала су нам непозната.

Написану и потписану молбу кметови поменутих села предали су Јосифу Тадићу, начелнику Азбуковачког среза који је вршио дужност код своје куће у Дрлачама у засеоку Војина. Тадић је примљено прошеније проследио начелнику подрињског округа мајору Матији Симићу који је то проучио, повољно оценио и проследио Попечитељству (Министарству) Правосудија и просвешћенија у Београд. Попечитељство је одмах по пријему молбе дало сагласност на градњу, наложивши мајору Симићу да о томе извести молиоце.На основу одлуке Попечитељства начелник Подрињског округа обавестио је потписнике "прошенија" о одлуци виших власти. Његов акт писан је 1/13. септембра 1839. године, а анписао га је писар Матија Матић, који је потписао испод начелниковог потписа, што је доста неуобичајено. Министарство је истовремено званично затражило сагласност и Благослов Шабачко-ваљевског епископа господина Максима Савића. Његово Преосвештенство је у свом одговору известило Попечитељство да су спомињани кметови са својим парохом већ били код њега и да им је он дао архијерејски Благослов за градњу храма.

Није на одмет саопштити да се у овим актима који се чувају у Архиву Србије у Београду, село Оровица службено зове Ораховица, а сељаци су га у свом "прошенију" крстили данашњим именом.

На крају мора се истаћи да су оновремене власти показале завидан ниво експедитивности и ажурности. Комплетан посао око добијања сагласности за градњу цркве трајао је непун месец дана, прецизнијеод 3/15. августа до 1/13. септембра 1839. године. Колика је то брзина и одговорност види се и на основу чињенице да су сва акта писана руком, лепим читким предвуковским писмом, а путовала су од Оровице преко Дрлача и Лознице до Београда и натраг ношена од стране татара (поштара) који  су путовали на коњима.

У Ваљеву, 10.маја 1996.год.

мр Милоје Ж. Николић

povratak