Није остало много сачуваног блага у Оровичкој цркви. У Архиву Србије у Београду су сачувани молба за градњу и одобрење. Летопис је започео свештеник Теодор Карасијов 1926.године и данас постоји и у њега свештеници пишу. Делове летописа сам навео у локацији цркве. 

Иначе, при првом сусрету са Богомољом види се да је она материјално сиромашна. Њена раскош је духовне природе и мора се доживети. Овај покушај приказивања је баш то што и јесте - покушај. Она сведочи о једном тешком горштачком животу људи који су живелу у великим заједницама у којима врло често није било довољно "ни хлеба ни са хлебом", али је било слоге, љубави укућана, рада... Сви стари становници који полако умиру а домаћинства се обично са њиховим починком заувек гасе, могу испричати о тешким временима и гладним годинама.. Раскоши и изобиља није било па су многи млађи отишли. За њима полако опустела је  земља али и гобља.

Надам се да ће неки Оровичани расути по земљи и свету можда прочитати ове редове и погледати ове слике.