Соко Град је настао још у средњевековној Србији, али је најпознатији по својој улози током Отоманске окупације Србије током кога је постао један од најозлоглашенијих мучилишта православног становништва. Неки од најстаријих података потичу из давне 1476. када се спомиње и диздар тврђаве Сокол Кемал. Био је неосвојив све до 1862. године када су га Турци под притиском светских сила предали Србима који су га на њихов захтев срушили.

Град је према уговору, након одласка турске војске и посаде миниран и добрим делом уништен. Данас је остало врло мало остатака бедема и кула, а у самој утврди је на темељима једне од кула подигнут бетонски плато на коме је изгигнут велики крст. Уз колски пут од манастира до утврде (тј. до платформе са крстом) подигнуто је 10 капела од камена које су пригодно осликане у којима је исписана по једна Божија заповест.

 Соко-град у традицији српског народа има посебно значење. Оно се, ире свега, односи на његову етничку опредељеност, јерје неколико векова припадао туђинцима а само краткотрајно, неколико десетина година, српској средњовековној држави и, касније, Деспотовини. Соко-град је остао синоним непобедивости, један од последњих бастиона турске власти и доминације у Србији. С правом је носио епитет "султанове цуре" или "султанове невесте".

Соко је, осим фортификационог значаја, био седиште веће административне јединице турског управног система - Соколске нахије.

Не зна се тачан датум настанка Сокола, који ће решити будућа археолошка ископавања. Тада ће бити донети коначни закључци, не само о настанку овог објекта већ и о његовим развојним фазама. Такође, ни историјски извори, којих је мало, не доприносе разрешавању овог проблема. Најстарији до сада поуздани историјски извор о Соколу потиче из 1392. године. Међутим, на основу облика утврђења да се закључити да је Соко знатно старији од овог датума јер је првобитно, старије утврђење, зидано на највишој стени и одговара добу знатно старијем од Деспотовине. После пропасти Деспотовине, 1459. године, Турци су на целој заравни стене обновили и додали нови део утврде.

Ни ово није коначан одговор о времену настанка Сокола. По извесним индицијама могло би се закључити да је на овом изузетно лепом и романтичном месту постојало знатно старије утврђење преисторијског или римског доба.

Све време битисања тврђаве, уз овај објекат ширило се његово подграђе, заштићено палисадом а касније и зидом.

Улога и намена Сокола била је подређена, првенствено, заштити рудног богатства овог краја, пуног остатака старих рударских насеља а затим заштити важних путева који су пролазили покрај њега и били спона између Босне и Србије.

Налази се на једној стени Соколске планине, дела "стратегијске греде", која се протеже као планински ланац од Гучева на западу до Авале на истоку. Овај планински ланац био је у средњем веку граница српске државе и угарске војно-територијалне јединице - Мачванске бановине.

Ова греда је у овом делу Подриња и природна граница између двеју области, Рађевине и Азбуковице, а Соко је био стратегијска доминанта над њима.

У новије време Соко је дошао у жижу интересовања домаће и светске јавности, узнемирене могућностима да Соко постане складиште отпада уранских сировина из немачких нуклеарки. Југословенска јавност је бурно реаговала и успела да отклони ову еколошку претњу.

Данас се ради на градњи модерних саобраћајница до Сокола, почецима археолошких радова на тврђави и изградњи још неких објеката, што ће Соко приближити свету.

www.zapadnasrbija.org