Tara

ТАРА

Национални парк Тара покрива највећи део планине Таре која се налази на крајњем западу Србије и захвата подручје ограничено лактастим током Дрине између Вишеграда и Бајине Баште, те припада делу старовлашких планина (Старовлашко-Рашка висија).

Подручје се налази између 43° 52' и 44° 02' северне географске ширине и 19° 15' и 19° 38' источне географске дужине.

Слика 1: Национални парк Тара на карти Србије

Границе Националног парка највећом дужином поклапају се са границом БИХ и општинском границом, са подручјем опстине Ужице.

Северозападну границу чине такозвана сува граница са Босном која од Козјег Рида иде Дугим Долом до Брусничког потока а затим током овога потока до ушћа у Дрину односно акумулационо језеро ХЕ „Бајина Башта“.

Приступ у Национални парк је релативно добар и могућ из три правца:

– путем Бајина Башта – Калуђерске баре (16 км),

– путем Бајина Башта – Перућац - Митровац (27км),

– путем Кремна – Калуђерске баре (9 км).

Бајина Башта је асфалтним саобраћајницама повезана са магистралним правцима:

– Београд- Ваљево- Бајина Башта – Кремна – Вишеград;

– Београд- Чачак- Ужице – Кремна – Мокра Гора – Вишеград;

– Шабац- Лозница – Љубовија – Бајина Башта;

Национални парк располаже богатом мрежом квалитетних шумских путева са макадамском подлогом и једном средишњом асфалтном саобраћајницом као и асфалтираним правцем од Предовог Крста према акумулацији ХЕ “Бајина Башта”.

Путеви су рађени за потребе шумарства уз тежњу за повезивање насељених и туристичких локалитета. Осим тога кањон Дрине могуће је обићи бродом пловећи језером које почиње код Перућца, што је посебан доживљај.

повратак на врх

Природне знаменитости Таре

Услед повољних еколошких услова подручје Националног парка Тара обилује природним знаменитостима.

У споменике природе у Националном парку Тара убрајамо:

– Природни меморијални споменик „Борово брдо“.

Слика 2: Борово брдо

– Групе стабала на локалитетима „Под голим дрветом“, „Јабучица-Склопови“, „Алушка планина“ и сва појединачна стабла оморика на локалитетима под Омаром, код Великих ливада, на Црном врху, Тари, на Смиљевом брду.

Слика 3: Стабла Панчићеве оморике

Када је реч о лишћарско четинарским шумама за подручје Националног парка од превасходног значаја су мешовите шуме оморике.

Реликтна полидоминантна шума борова, букве, јеле, смрче и Панчићеве оморике (Звезда – делови према Дрини).

Слика 4: Мешовита шума

Реликтна полидоминантна шума црног букве, јеле, смрче и Панчићеве оморике (Алушка планина, делови Звезде).

Реликтна полидоминантна шума букве, јеле, смрче и Панчићеве оморике (Јањац, Врањак)

Слика 5: Врањак - мотив

Реликтна полидоминантна шума јове, букве, јеле, смрче и Панчићеве оморике (Црвени поток)

Слика6: Црвени поток

Посебну вредност представљају водопади који су природне лепоте и атракције који допуњавају низ интересантних природних амбијената у току планинских река и потока. Посебно су атрактивни водопади у Перућцу под Таром, Мали и Велики скакавац на Рзаву и низ мањих и већих слапова на Рзаву, Левренти и Рачи.

Слика 7: Водопад на Рзаву

Подземни облици крашког рељефа представљени су пећинама, звекарама и јамама и заступљени су у већем броју углавном на Тари у ужем смислу, Звезди и ивицама кањона.

У те пећине спадају: „Топла пећ“ у резервату Звезда, јама у Чучковини, пећина у Шљивовици, звекаре на Мекотинама и Великој ливади, понор на Митровцу и др).

Слика 8: Топла пећ – детаљ

повратак на врх

Флора Таре

Деловање природних фактора условило је постојање веома разноликог живог света на Тари. Бројне шумске фитоценозе, веома сложеног састава, флористички веома богате, с великим бројем реликтних и ендемских врста биљака представљају праве природне реткости као што су: монументална Панчићева оморика, тиса, божиковина, маслиница, јеремичак, златна папрат, циклама, шумска линцура и др.

Налазишта ових врста указују на то да су многи делови Таре, а пре свега клисуре и кањони, јединствена планинска прибежиста, где су се до данас, у потпуности или у већој мери са својим изворним исконским карактеристикама очувале многе животне заједнице реликтних станишта у којима се сачувала терцијарна вегетација са фитоценозама прашумског карактера веома богатог и слошеног састава.

Слика 9: Соколина – пејзаз са Таре

На Тари преовладава мешовита шумска заједница јеле, смрче и букве, уз појединачне примерке или мање групе других четинара као што је бор и лишћарских врста као што су јавор, јасика, бреза и др.

Због богатства врста комплекс Таре представља прави живи архив биљног света карактеристичан за већи део Балканског полуострва и резерват генетског фонда европског и планетарног значаја.

Значај рефугијалних станишта на Тари чини што се у изразито мешовитим животним заједницама јављају заједно многе врсте које на другим стаништима и под другим условима не иду

Слика 10: Део богате флоре на Тари

(Преузето са: www.tara.org).

повратак на врх

Панчићева оморика

Јосиф Панчић је за Оморику, као четинар који се разликује и од јеле и од смрче, први пут чуо у ужичком крају 1855. год. Није успео да је пронађе прилоком посете овим крајевима 1861. Године 1865.наредио је да се за потребе Велике школе из Западне Србије доставе гране са шишаркама свих четинара и ту су се нашле и две гране Оморике,али није било забележено одакле су донете нити ко их је послао. Већ следеће године кренуо је са својим ученицима на научну екскурзију по Западној Србији и опет је није пронашао иако је ишао путем који је пролазио поред природних станишта Оморике. Панчић је не спомиње ни у својој књизи Фауна кнежевине Србије (1874). На крају 1875. год. Јосиф панчић проналази Оморику у Заовинама, а проналазак и опис је објавио на немачкој језику у чланку Један нови четинар у Источним алпима, а опис биљке је написан како то и данашња ботаника захтева на латинском језику. Одмах је почело оспоравање у научним круговима да се ради о новој врсти коју је Панчић назвало Picea omorica P., а често јој је тепао и „ледена лепотица“. Панчић је ипак издржао критику науке и нова врста је добила име по њему Панчићева оморика. Панчић је успео да лоцира и нека друга природна станишта Оморике. Карло Малy 1934. год. открива најинтересантније налажиште Панчићеве оморике на Митровцу „Црвени поток“ или „Тепих ливада“, што преставља једино налазиште Оморике на тресетишту. Сва налазишта Панчићеве оморике издвојена су у тзв.резервате природе о којима брине Завод за заштиту природе Србије у сарадњи са ЈП Национални парк Тара. Свако појединачно стабло Панчићеве оморике је под заштитом као и природна станишта као строги резервати природе: Звезда, Црвени поток, Караула Штула, Црвене стене, Љути брег, Било и Подгорушица.

Слика 11: Панчићева оморика

Панчићева оморика као „живи фосил“ светске флоре представља научну загонетку (порекло, смањивање природне средине само на средњи ток реке Дрине, слабост у конкуренцији са другим биљним врстама, остљивост на негатино деловање човека у природним стаништима, а са друге стране јако добро успевање у загађеним урбаним условима). Шумско газдинство у сарадњи са Институтом за шумарство из Београда подигао је на Јеловој гори прву планзажу Панчићеве оморике, како би се ова све више угрожена врста спасила и омогућила производња садница. Каниц у свом путпису наводи да су Панчићеву оморику Римљани користили због издржљивости за подупирање рудничких јама у Босни.

Јосиф Панчић 1888. год. сахрањен је у сандуку начињеном од Оморике на врху Копаоника који по њему носи и име – Панчићев врх. У његово име Гимназија у Бајиној Башти која носи његово име започела је са пројектом формирања ботаничке баште у непосредној близини школе.

Др Јосиф Панчић је оснивач и први председник Српске академије наука и уметности, члан Југословенске академије знаности и уметности, Угарске академије зоолошког друштва у Бечу, члан Баварског друштва у Шербуру, у којима су истицане велике заслуге његових научних радова за светску науку.

Јосиф Панчић је у својим проучавањима дао велики допринос на пољу ботанике, заштите природе, зоологије, био географије и екологије, минералогије и геологије.

Само на пољу ботанике Панчић је у Србији описао 2176 биљних врста и пронашао за науку 102 биљне врсте.

Именом Јосифа Панчића назван је Образовни ценар и Гимназија у Бајној Башти. У част Панчића Гимназија подиже Ботаничку Башту.

Фауна Таре

Као резултат повољних природних услова, а посебно одговарајуће климе, у Националном парку Тара појавила се и до данас одржала по врстама бројна фауна. Сложене мешовите шумске заједнице пружају веома различите микростанишне услове. Ово погодује развоју квалитетне и врстама богате вегетације што све заједно омогућава опстанак и развој великог броја животињских врста.

Слика 12: Лептири на кори четинара

У сложеним заједницама, претежно резерватима и заштићеним деловима, фауна Националног парка је врло богата са 53 врсте сисара и 153 врсте птица.

У не тако давној прошлости човек је својим деловањем, нарочито крчењем шума и непланским сечама, изменио карактер шумских заједница, њихову структуру, састав, климатске услове сто је утицало на смањење бројности или чак потпуно ишчезавање појединих врста дивљачи.

Слика 13: Соко

Баш због тога неке врсте су посебно заштићене као што су: медвед, срна и дивокоза. Поред ових врста под ударом човека биле су и одређене врсте птица које су или сасвим ишчезле или се одржале у малом броју као реликтна врста.

Од ловне дивљачи нарочито су интересантни: зец, лисица, куна златица, куна белица, дивља мачка, јазавац, дивља свиња и срна.

Објекти посебне заштите у Националном парку Тара су медвед, дивокоза и срна.

За медведа и дивокозу, иначе врло ретке врсте, одговарајући делови Таре имају значај прибежишта у којима су им осигурани заштита, заклон, мир, извори хране и остали потребни услови.

Слика 14: Медвед у природном станишту на Тари

Њихова аутохтона станишта су кањони Дрине, Бруснице, Дервенте и Раче који су издвојени у строго ловне и природне резервате у којима заштита и други оптимални услови омогућавају и медведу и дивокози да по бројности премаше одговарајуће капацитете те да представљају расадник дивљачи за остале делове Таре. Дивокоза не напушта камењаре кањона и ближе околине, медвед ту само зимује, доноси младе а затим креће по целој планини па чак и пределима где су му изгледи за преживљавање знатно смањени. Медвед на Тари може да достигне дужину до 2,4 м висину до 1,30 м а може да буде тежак и преко 250 кг.

Слика 15: Дивокоза

Дивокоза се задржава на тешко приступачним литицама кањона Дрине и на висовима и клисурама непосредно изнад њега, где налази довољно хране и питке воде и где је добро заштићена од непријатеља.

повратак на врх

Птице на Тари

Планински комплекс Таре као један од најчувенијих шумских региона представља прибежисте многих ретких врста птица, од којих су неке потпуно истребљене у већем делу наше земље. И на Тари постоје врсте као што су:

– Сури орао који је местимично или сасвим истребљен али га овде има у мањем броју него раније.

Слика 16: Сури орао

– Змијар, готово потпуно проређена грабљивица на Тари, има га местимично у највишим деловима под шумом.

Слика 17: Орао змијар

– Сиви соко се у нашој земљи гнезди на врло мало места. На Тари је такође проређен.

Слика 18: Сиви соко

Поједини примерци заступљени су на Соколини у кањону Раче.

Велики тетреб који је практично потпуно потиснут са Таре где је у прошлом веку живео у великом броју.

Шумска шљука некад на овим просторима долетала на Тару на тресетиште Црвени поток код Митровца где је и сада присутна.

Слика 19: Део богате фауне на тари

(Преузето са: www.tara.org)

повратак на врх

Историјске знаменитости

Подручје Националног парка Тара, због водених токова и других природних погодности одувек је било привлачно за живот, о чему говоре многи локалитети и остаци материјалне културе из најстаријих времена.

Из феудалног периода на подручју Националног парка Тара постоје остаци градина у Јагоштици и Заовинама. Очувани остаци могу се видети у Солотуши. Солотушки град налази се на стени изнад Солотушке реке, на уздужном гребену званом Кулина.

Слика 20: Кулина – зидине

Слични и у много мањој мери сачувани остаци, налазе се на територији ширег подручја: Пилици, Рогачици и у Стапарима из доба Немањића.

Неколико локалитета старих гробаља из средњег века која се у народу најчешће називају грчким, римским или латинским, стављени су под заштиту мада се генерално може рећи да су оштећени и недовољно истражени. То су некрополе у Растишту, Заовинама и Перућцу.

Нарочито знацајан историјски споменик који спада у заштићене објекте културних добара, је манастир Рача који датира из XVIII века. Манастир је подигао краљ Драгутин. То потврђује народна традиција као и подаци у троношком и пећком летопису.

Слика 21: Манастир Рача

Драгутин је на престо дошао 1276. год. да би због здравствених пролема био принуђен да престо уступи 1282. год своме млађем брату Милутину. Након тога је на управу добио северни део тадашње српске државе, а као зет тадашњег угарског краља за мираз је добио 1284. год. и мачванско-босанску бановину, а Београд је по први пут био под управом једног српског владара. Рача је добила назив по именици рак, која је предсловенска и коју данас имају сви словенски језици.

Драгутин је поуздано ктитор манастира св.Ахилија у Ариљу, а његова жена Катарина манастира Троноше, која је по мишљењу Милана Ђ.Милићевића била у некој заједници с манастиром Рача. Недовољно истражена је и још једна околност која је могла да определи „Сремског краља“ да на овом месту сагради храм, а то је што се на овом простору доста осећао отицај богумилског учења. Историчари су као доказ за ову тврдњу користили налазе стећака у Перућцу, Растиштима, Рогачици, Оклетцу и Пилици, који су раније везивани за Босанску кристјанску цркву мада се у последње време све више сумља у богумилско порекло стећака.

По турском освајању српске депотовине храм је највероватније опустошен и у њему је монашки живот замро, јер се не помиње у првом сачуваном турском дефтеру Смедеревског санџака из 1476. Пописни дефтер из 1517. год. помиње и тимар Рача али без навођења храма и монаха. Турски пописи из XVI века помињу манастир Враниште у Рачи, али не и Храм Хрисатовог Вазнесења нити скит Св.Ђорђа у Бањи. Обнављањем Пећке патријашије 1557. год. по свој прилици калуђери манастира Раче уз подршку народа обнављају храм Христовог Вазнесења.

У XVII веку почиње општи рад у преписивању и умножавању књига, а томе су се придружили и монаси манастрира Раче. Основана је преписивачка школа која је радила у скиту Св.Ђорђа у Бањи. У подножју Бање тече речица Рача., поред самог светилишта, из дубине планине извире врело које се зове Лађевац које има лековита својства те се због тога локалитет и назива бањом. Помињу се до1690. године преписивачи: Ћирјак, Христофор, Симеон, Теодор, Силвестар, Прохор, Арсеније, Исак, Јосиф и други. Благодарећи њиховој молитвеној преданости писању, настала је посебна школа српске писмености и културе, а бољих и већих писаца у оно време није било. До сада је откривено 40 записа и око 15 богослужбених књига које су настале у Рачи односно у скиту Св.Ђорђа. Изваредном калиграфијом и илуминацијом издвајао се посебно Христифор Рачанин. Рачански рукописи растурени су по музејима широм Европе. Преписивачки рад прекинут је 1690. год. када су се рачански монаси придружили сеоби коју је повео патријарх Арсеније III.

Избегли монаси рачанског манастира населили су се већином у Сент Андреји, а касније им је Арсеније III допустио да се заједно настане у опустелим манастирима Беочин и Ремети. Од сада монаси преписивачи на богослужбене књиге масовно из своје име исписују и атрибут Рачанин или од манастира Рача. Велики број богослужбених књига и црквених ствари налазили су бројни истрживачи у манастиру Беочину а да су потицали из манастира Раче. Њавећи број књига ипак је завршио у Музеју СПЦ у Београду.

Рачанин је убрзо постало име не само за оне који су живели у манастиру већ и за оне који су се осећали припадницима једне књижевне и преписивачке школе. После Сеобе посебно се истиче Кипријан Рачанин који у Сент Андреји обнавља рачанску преписивачку школу. Најзначајније дело, настало у овој преписивачкој радионици, јесте Буквар и Стихологија. Као Кипријанов ученик поебно се прославио Јеротеј Рачанин. Најпознатији је по томе што је написао један од првих правих путопис српске књижевности – Путешествије к граду Јерусалиму, који је сачуван само у једном рукопису аутографу, а објављен је у целости од 1861. год. Јован Скерлић га је назвао првим путописцем. Рукопис је настао 1727. год. у манастиру Ремети иако је сам хаџилук био 1704/5. год.

На самом крају XVIII ступањем на снагу султанових фермана, којима су знатно побољшани услови живота српског народа, почиње и рад на обнови храма у манастиру Рачи. Важан удео имао је Хаџи Мелентије Стефановић који је по повратку са хаџилука свратио у Цариград и уз помоћ Васељенског патријарха добио дозволу од султана Селима III да обнови маастир. Почетне трошкове обезбедили су Хаџи Рувим Нешковић игуман манастира Боговође, коју је нешто пре тога и обновио, и Стефан Јовановић архимандрит манастира Троноше.Тако је 1795. год. почела обнова храма у Рачи уз помоћ прилога,