Kada smo supruga Sladja i ja otisli u Semegnjevo na nekoliko dana, i ona je postala i ostala ocarana ovim cudesnim predelima, i razumela zasto sam joj neprestano govorio o  ovom kraju i zarko zeleo da tamo odemo.

Moj visegodisnji saradnik, Novka Ilic, novinar iz Uzica, napisala je jedan clanak o ovom selu koji u celosti prenosimo.

SEMEGNJEVSKA JESEN - 28. novembar

Semegnjevo- selo na Zlatiboru. Kazu, nastalo pre trista godina, kada su iz Crne Gore i Hercegovine dosli cak ovamo neki ljudi, doneli sa sobom razna semena iz svog kraja, te ih bacilli u novu zemlju. Ali, nikako da nikne. Reose tada- seme gnevno. Napravise kovanicu- Semegnjevo, i eto tako mestani tumace naziv svoga sela. Bi tada 12 domacinstava koja bezeci od Turaka, ne pominjahu ni svoja prezimena, a ni krsnu slavu. Uskoro u selo, nekako oko Svetog Jovana Krstitelja dodje i pop pa ih ukori kako to da ne spominju svoju slavu. I svi uzese za slavu Jovanjdan. I danas 90 domacinstava od ukupno 142 koliko cini selo ima krsnu slavu Svetog Jovana Krstitelja.

Tiho je ove jeseni u Semegnjevu. Nema svadbi, nema naselja, rodjendana. Selo polako, ali sigurno nestaje, prica Dragan Kostic, sekretar mesne zajdnice, ali poznatiji kao trgovac u seoskoj prodavnici. Nije davno bilo kada je semegnjevska skola imala 120 djaka. Ove skolske godine u istu skolu upisalo se samo 4 ucenika. I svi iz familije Kostic. Blizanci Zorica i Zoran, prvi su razred, a njihova sestra Sara, i susetka Andjela su treci razred. Uciteljica im je Vesna Kovacevic, koja svako jutro krene zorom vozom iz Uzica, do stanice Zlatibor, pa sat vremena peske do skole. Tu je sacekaju ucenici, kaze Vesna, skromni, marljivi, i dobri. Za koju godinu ova skola nece imati ni jednog djaka, a uciteljica Vesna ce morati traziti neku drugu skolu, i neko drugo selo.

Od 360 stanovnika Semegnjeva, 50 je mladica neozenjenih. Nije da nema devojaka, ali one nece da ostanu u selu. Da muzu krave, da spremaju sir i kajmak. A za devojkama odose i momci. Iako bi ovde u selu mogli izgraditi lepe kuce, gajiti krave i ovce, krompir i sargarepu. Penzioner Gvozden Kostic se zali: "Ostasmo samo mi strai ovde, eto spremaju se i moj sin i snaha sa troje dece da idu u Cajetinu, tamo ce ziveti. Livade, pasnjaci su bez stoke, kuce bez ljudi, osta ovaj deo Zlatibora pust, a tako je lep".

Nekada su Semegnjevci imali zajednicku sumu, povrsine preko dve hiljade hektara, sve borovi. Tim dobrom danas gazduju "Srbijasume". Eh, da su sume nase, sa uzdahom govore mestani, mi bi bili najbogatiji na svetu. Gde bi nam bio kraj, ovde bi nikla drvna industrija, i zadrzala svu ovu mladez. Skola bi bila puna djaka. Ovako, iz Semegnjeva svi odlaze, retko ko dolazi. Cak ni autobusi u selo ne dolaze!

Novka Ilic

U Semegnjevo treba otici, treba ga videti, osetiti... Jedna strana ove carobne visoravni pokrivena je nepreglednim cetinarskim sumama, a druga nepreglednim listopadnim sumama. Mirise koje vetar donosi nemoguce je opisati, ali su nesumljivo lekoviti.

Ova strana je moj mali pokusaj da se oduzim ovoj lepoti i svim carima koje mi je podarila.

Jasam, u prethodne tri godine napravio tri video sekvence po 5-10 minuta o ovom carobnom kraju. Svi ljudi koji su imali prilike da ih vide, zanemeli su, iako ne slute da snimci i fotografije prenose samo delic tog blaga.

Jos vijogore vetri vijogorom,
jos arlaucu semegnjevski vuci -
ali gasnu semegnjevski svici...

Predrag Spasojevic

poveratak na vrh strane.